Tagovi

Intervju sa Johnom Sanbonmatsuom

By Saryta Rodriguez
Prevod sa engleskog David Štefan

SR: Pre svega, hvala mnogo što ste odvojili vreme da govorite za DxE (Direct Action Everywhere).

JS: Hvala što ste me pozvali.

SR: U svojoj knjizi The Postmodern Prince: Critical Theory, Left Strategy and the Making of a New Political Subject govorite o filozofskom i društvenom prelasku sa prioriteta razvoja “zajedničkog jezika politike” (koji su zagovarali Marks, Engels i drugi) na sadašnju “dekonstrukciju diskursa” koja preovladava raznim društvenim pokretima danas, uključujući i AR (Animal Rights) pokret. Da li biste mogli, iz vaše perspektive, da pojasnite kako takva dekonstrukcija dovodi u pitanje napredak AR pokreta?

JS: Problem nije toliko dekonstrukcija kao takva, već nešto što je postalo poznato kao “postmodernistički zaokret” u istraživanju unutar humanističkih nauka a pod uticajem francuskih poststrukturalističkih filozofa kao što su Liotar, Derida, Fuko, Lakan, Delez i Gatari itd. Postoje uvidi koje možemo da dobijemo od nekih od ovih teoretičara (premda od nekih više nego od drugih). Nevolja je u tome što je poststrukturalizam strahovito slaba osnova za formulisanje jedinstvene politike bilo koje vrste. Najpre zbog toga što poststrukturalisti žele da se udalje od humanizma i marksizma. Oni su izričito nenaklonjeni normativnosti. Drugim rečima, strukturalisti uspostavljaju dvosmislenost glavnih vrednosti, naročito na području etike. Na primer, suzdržavajući se od jezika oslobođenja ili opresije (jer njihova teorija jezika i moći suštinski upliće sve nas u zamršene diskurse umesto u odgovornosti).

Postmodernisti u kritičkim studijama o životinjama tvrde da su svima nama “ruke umazane krvlju”, što je istovremeno tačno i mimo suštine, jer takve tvrdnje zamračuju sociološke dimenzije moći, npr. koje grupe je imaju više od drugih i zbog čega. Neki od ovih teoretičara upozoravaju čak protiv korišćenja jezika “prava životinja” u potpunosti, prigovarajući na maglovitim teorijskim osnovama da u govoru o “pravima” reprodukujemo “humanizam” i represivni aparat Države. Drugi, poput Done Heravej (Donna Haraway), suštinski brane instrumentalnu dominaciju, korišćenje i ubijanje drugih životinja. (Uzgred, Heravej je bila pozivana da drži uvodni govor na konferencijama nauka o životinjama, na kojima je napadala vegane i veganstvo.)

Pored ove nejasnoće i dvosmislenosti u vezi sa vrednostima, poststrukturalizam zastire društvene fenomene prljajući teorijske vode nametanjem apstraktnih metafizičkih koncepata empirijskoj stvarnosti – npr. “biopolitika”, “kiborzi”, “hibridi”, “mime”, “diferancija” (“différance”), “aktanti”, “tela koja nešto znače” itd. Ovi termini oko sebe nose auru svežine (de nouveau), Novog, nečeg “cool”. Oni blistaju i imaju zavodljivost novoskovanih artefakta znanja, rasplinutih kovanica koje nosiocu daruju auru respektabilnosti i sofisticiranosti, unutar ekonomske strukture oskudice univerzitetskog sistema: oskudnih poslova i još oskudnije intelektualne smelosti.

Postoji moda unutar kritičkih studija o životinjama (Critical Animal Studies) da se dobacuje naokolo Fukoov pojam biomoći, čini se, svakom prilikom. Pojam biomoći se unutar kritičkih studija o životinjama koristi da opiše ono što je u stvari dalja integracija ne-ljudskih stvorenja u aparat kapitalističke proizvodnje. Ne mogu a da se ne zapitam šta nam tačno ovaj pojam “kupuje”. Na kraju krajeva, ljudi manipulišu ne-ljudskim biosvetom za vlastite potrebe hiljadama godina. Svakako se može tvrditi da nivo nasilja i prestupa počinjenih nad ne-ljudskim životinjama predstavlja kvalitativni prekid – i intenzifikaciju – ranijih obrazaca životinjske eksploatacije i istrebljenja. Međutim, nejasno je zašto ili u kom smislu možemo da kažemo da takva intenzifikacija predstavlja “biomoć”.Iako “biomoć” nije potpuno beskoristan koncept, mislim da bi ga trebalo koristiti mnogo ređe nego što je to danas slučaj, i svakako ne po cenu daleko robusnijih kategorija društvene i političke kritike – onih koje bi naglasile imovinske odnose, rodnu dominaciju itd. Jedan način da otkrijemo da li je koncept neophodan ili ne jeste da neko vreme pokušamo da živimo bez njega. S jedne strane, žargon “biomoći”, da se poslužimo gornjim primerom, pokušava da ukaže na nešto važno, a to je kvantitativno i kvalitativno svođenje životinjskih bića na “stvari”, na čistu predmetnost i informaciju, naročito u genetici i bioinženjeringu. Da li možemo da opišemo šta se danas čini ne-ljudskim životinjama bez posezanja za Fukoovom “biomoći”? Mislim da možemo. Možemo reći da se ne-ljudska stvorenja integrišu u aparat tehnokapitalizma na načine koji narušavaju njihov ontološki i psihički integritet kroz dosad nezamislive i neizvodljive postupke.

Kada su se abolicionisti “prvog talasa” u XVIII i XIX veku organizovali protiv uzgoja, manipulacije, kontrole i ubijanja ljudskih bića, prakse koja je trajala tokom mnogo vekova, oni nisu posezali za pompeznim konceptima ili žargonom da opišu šta se događalo – kao što je Kantovo sintetičko a priori ili Hegelov “svetski duh”. Umesto toga, koristili su pojmove koji su direktni, intuitivno shvatljivi i konkretni. Koristili su jezik koji je pomogao neodlučnima u vezi sa ropstvom da shvate prirodu problema i govorili su konkretno o trgovcima roblja, aukcijskim binama, rasnoj predrasudi, o nasilju i ubistvu. Oni su, takođe, ocrtali kristalno jasnu razliku između neslobode i nepravde, s jedne strane, i oslobođenja, pravde i jednakosti, s druge strane. Danas se u nekim teorijskim krugovima čak i osnovna distinkcija između stanja opresije i stanja slobode smatra lošim ukusom.

Konačno, postoji tendencija na nekim poljima nauka o životinjama da se zamagle sasvim presudne ontološke razlike. Možemo pronaći poststrukturalističke teoretičare koji sugerišu da biljke i bakterije narušavaju i slabe zahteve za prava životinja, jer bakterije nisu drugačije od životinja ili da je postavljanje etičkih distinkcija između biljaka i životinja “specističko”. Jedan kolega mi je preneo da mu je na jednoj konferenciji nauka o životinjama drugi učesnik rekao da je oslovljavanje “mačaka” kao distinktne vrste bića “kolonizujuće” i “specističko”, jer ne postoji nešto takvo kao što su vrste. Nažalost, dalja poteškoća sa utiskivanjem ovih naoko nerazumljivih teorijskih poenti u diskurs o pravima životinja jeste u tome što one samo služe proširivanju već znatnog jaza između teorije i prakse, između učenosti i aktivizma.

Sve ovo može da deluje kao sitničavo prepiranje oko jezika. Ali veoma je značajno kako govorimo o svetu i kako ga predstavljamo kroz jezik. Jezik nam obezbeđuje sobe u kojima stanujemo. Nažalost, čini se da naš rad kao intelektualaca i naučnika na pretvorne načine odražava i reprodukuje dominantne strukture i institucije društva, naročito kapitalizam. Nije slučajnost da poststrukturalizam uspeva da vrši tako snažan uticaj na naše pokrete, jer se na mnogo načina podudara sa logikom kapitala koja, između ostalog, nastoji da odstrani etičke vrednosti.

SR: Nije tajna da je naš pokret izbrazdan semantičkim razlikama, uz neodobravanja koja svud unaokolo lete ka ovom ili onom pojmu (što se takođe može susresti u diskusijama oko roda i seksualne orijentacije). Da li vidite bilo kakav mogući dobitak ili vrednost od semantičkog cepidlačenja unutar AR pokreta? Ili je to obična rasejanost, gubljenje vremena?

JS: Ako mislite na debatu između zaštitarstva (velferizma) i oslobođenja, smatram da je ta debata, ta distinkcija, važna – i to još više danas, kada je pokret “humanog mesa” preuzeo dobar deo velferističkog krila glavnog pokreta. Takođe, mislim da su rasprave oko strategije, naročito u vezi sa problemom nasilja, dobrodošle. Ipak, nema sumnje da bi trebalo da pronađemo način za učešće u debatama bez skretanja u ad hominem napade i zaokupljenosti definicijama do te mere da se gubi iz vida ono što je važno – druge životinje. U našem pokretu postoji preveliki ego, naročito muški ego, što za posledicu ima velike količine agresivnosti u nekim od ovih debata (moram i sam da priznam krivicu po ovom pitanju).

Jedna od pogrešnih dilema koje se trenutno pretresaju jeste izlizana teza da reforma i revolucija ne idu jedna sa drugom, ali pitanje je kako težiti reformama sadašnjeg sistema bez narušavanja dugoročnog cilja abolicije. Ono što je ključno jeste da naše kampanje postepeno slabe specizam kao sistem, a jedini način na koji se to može postići je da pokažemo da su pojedinačne reforme ili kampanje izraz dubljeg oslobodilačkog okvira, nego da nisu velferističke. Ali velferizam i reformizam nisu isto. Primera radi, moguće je imati dosledan stav da vodeni park (Seaworld) treba zatvoriti, bez istovremenog protivljenja nemoralnoj politici tzv. “bolje rukovođenih” morskih parkova. (O ovome, inače, postoji izvrstan master rad Elizabet Smit (Elizabeth Smith) koja je nedavno diplomirala na Brock University animal studies program.) Šta god da radimo, uvek moramo da osporavamo temeljnu ideologiju specizma.

SR: Hvala na ovom uvidu. Saglasna sam da je ova razlika korisna. Međutim, da li imate mišljenje o drugim uobičajenim semantičkim argumentima unutar AR pokreta? Npr. da li jeste ili nije “OK” upotreba termina “vegan”? Znam da mnogi aktivisti imaju pomešana osećanja oko toga da li je korišćenje baš ovog termina pozitivno, negativno ili neutralno/besposledično.

JS: Reč “vegan” je prilično neizbežna, makar unutar konteksta ishrane. Istovremeno, “veganstvo” je često slaba zamena za širu temu oslobođenja životinja ili prava životinja. “Veganstvo”, kao što znate, mnogi dovode u vezu sa ličnim izborom hrane, čak sa “životnim stilom”. Biti veganom se smatra srodnim sa biti glutenski intolerantnim, dijabetičnim ili prosto probirljivim (nešto poput, “Oh, zaboravila sam – ti si vegan! Gde ćemo da idemo da bi ti mogao da nađeš nešto za jelo?”).

Radikalniji i politički usmereniji “vegani”, naravno, vide veganstvo šire od ovoga, obuhvatajući ovim terminom mnoštvo drugih razmatranja u vezi sa pravima životinja; ali čak je i za mene nejasno zašto bi “vegan” kao takav trebalo da se obaveže na javni stav protiv vivisekcije, akvarijuma ili uništavanja životne sredine. Dakle, kao odgovor na vaše pitanje, rekao bih da bi pokret za prava životinja mudro postupio ako bi naglasio koncepte univerzalnog građanstva, kao što to obrazlažu Su Donaldson (Sue Donaldson) i Vil Kimlika (Will Kymlicka), autori Zoopolisa, ili ako bi, pak, razvio jezik i pokret opšte emancipacije koji preusmerava naglasak sa “načina ishrane”.

Pre nekoliko godina sam skovao izraz “metahumanizam” da bih opisao ideologiju i praksu univerzalne slobode za ljudska i ne-ljudska bića: demokratsku, feminističku, socijalističku praksu koja bi u svom centru obuhvatala oslobođenje životinja. Čini se, ipak, da izraz nije zaživeo; stoga bi neko drugi trebalo da osmisli način predstavljanja našeg projekta široj javnosti! Ljudima treba da bude jasno da nije u pitanju naprosto skup uputstava za ishranu, već celovita kritika društva – načina života koji je postao neprijateljski prema životu.

SR: Veliki deo vašeg rada zasniva se na načelu kritičke teorije: primene znanja iz oblasti društvenih nauka radi procene i kritike društva i kulture. Mnogi čitaoci su se možda susreli sa ovim terminom na uvodnim kursevima sociologije, ali kakve uvide kritička teorija može da pruži AR aktivizmu danas? Da li biste rekli da je ona delotvorno uspostavljena u odnosu na njenu upotrebu u pokretima socijalne pravde iz prošlosti?

JS: Ono što kritičku teoriju čini “kritičkom” je to što polazi sa tačke gledišta društvene kritike, odbacivanjem dominantnih vrednosti i institucija naše kulture (u ovom slučaju odbacivanjem specizma kao modusa izgradnje ljudskog života). Svrha kritičke teorije je dvojaka. Pre svega i u najmanju ruku, njena funkcija je da nam pruži jasniju sliku onoga što “problem” zapravo jeste. Ovo je od presudnog značaja. Kako možemo da oblikujemo kampanje, taktike ili strategije u cilju rešavanja društvenog problema ako problem prethodno ne razumemo? Na primer, čini se da neki aktivisti za prava životinja pomišljaju da bi ubedivši ljude da postanu vegani stali na put životinjskoj agrikulturi, ali glavna pokretačka sila iza eksploatacije ne-ljudskih bića danas jeste kapitalizam kao svetski sistem. Očigledno je, dakle, da promena ljudskih navika u vezi sa ishranom, iako važna, neće biti dovoljna. Kupovina veganskih burgera, na primer, može čak da podupre sistem specizma jer u mnogo slučajeva donosi profit istim onim preduzećima koja postavljaju mesne proizvode na tržište, kao što je to Whole Foods. Stoga ono što na prvi pogled može da izgleda kao nesporna intervencija, u stvarnosti može suptilno da učvrsti sistem kao celinu. Otuda uloga obrazovanih (da li pronicljivog samoorganizovanog akvitiste ili stručnog sociologa ili filozofa) – koja je najpre u tome da nas upozna sa činjenicama – postaje presudna.

Ali “činjenice” su nestalne, kulturno uslovljene, simboličke: uključuju naše korišćenje jezika, prikaz životinja u literaturi i medijima, političke ekonomije poretka zasnovanog na mesu itd. I na njih se ne može slučajno nabasati. Moramo da budemo u potrazi za njima, koristeći se teorijskim alatima.

Pored toga što osvetljava prirodu problema (ili tačnije – niza problema, jer specizam je samo jedan potporni šraf u džinovskoj mašini međusobno povezanih sistema opresije i nasilja), kritička teorija nam takođe može pomoći da strateški razmišljamo o društvenoj promeni, identifikujući slabe tačke i nedoslednosti unutar aktuelnog sistema. Istorija kritičke teorije koja stvarno uspeva u tome nije previše ohrabrujuća. Marks i Engels su bili briljantni u dijagnostici nedoslednosti kapitalizma, ali ne naročito dobri u teorijskom osmišljavanju revolucije. (Većina revolucija dvadesetog veka dogodila se u agrarnim, a ne visoko industrijalizovanim društvima, i većina ih se završila natopljena krvlju, pre potpunog iščezavanja). Ipak, u svojoj najboljoj formi, kritička teorija može da posluži kao neka vrsta kompasa ili za “ocrtavanje mape”. Čak i ako je “mapa” koju imamo nepotpuna i zahteva stalna prepravljanja, bolja je od nedostatka bilo kakvog osećaja za pravac.

SR: Jedan od primarnih ciljeva DxE je da se razbije mit o humanosti: ideja da postoji “human” način da se zarobi i na kraju ubije osećajno biće. Koliko shvatamo, ovo je, takođe, od najvećeg značaja i za vas. Da li biste objasnili zbog čega?

JS: Jasno je da je poredak zasnovan na mesu u krizi. Ovo bi mogla da bude prilika za radikalnu promenu. Kao vrsta, mogli bismo da iskoristimo ovu priliku da započnemo novi oblik ljudskog života: onaj koji ne bi bio organizovan oko trajne seksualne reprodukcije i masovnog ubijanja milijardi naših bioloških rođaka. Umesto toga, sektori kapitalističke ekonomije naporno rade da se to ne dogodi. Sistem radi sve kako bi se zaštitio, stvarajući iluziju da se možemo “brinuti” o životinjama dok istovremeno želimo da nasilno umiru na našim rukama. Nažalost, strategija je uspela.

Razlog tome leži u “načinu legitimacije” specizma, tj. specifičnom načinu na koji se specizam opravdava kao ideja i društvena praksa. Specizam počiva na jednom fundamentalnom principu – na ideji da su ljudska bića superiornija od svih drugih bića na zemlji i da nam ta superiornost daje prirodno pravo na iskorišćavanje drugih bića kako god to želimo (načelo koje sam nazvao “pravom ljudske vrste”). Kao ideologija, ovaj način legitimacije očigledno ne funkcioniše onako dobro kao nekad. Pokret za prava životinja je podigao svest o brutalnim realnostima životinjske agrikulture. U međuvremenu, kriza globalnog zagrevanja je podigla svest o ekološki neodrživoj prirodi poljoprivredne proizvodnje. Drugim rečima, “meso” kao ideja – ili bolje rečeno ideal (kao poželjan način da se ljudska bića prehrane) – postaje nestabilan, direktno proporcijalan produbljivanju ekoloških i moralnih protivrečnosti unutar srca sistema. Sledstveno tome, životinjski industrijski kompleks, kako su ga Kim Stolvud (Kim Stallwood) i drugi nazvali, treba legitimisati ili opravdati na nove načine.

Uzmimo Majkla Polena (Michael Pollan) i kritičare poput njega koji u suštini stabilizuju ekonomiju mesa govoreći potrošačima da mogu da imaju i svoje meso i svoju savest. Kao što svi znamo, srednja klasa, uglavom beli potrošači, nasedaju na mit o “humanosti”. Nažalost, njihova strategija je izuzetno uspešna, zahvaljujući pro-mesno orijentisanoj intelektualnoj eliti i pokretu organske poljoprivrede. (Rečeno mi je da se čak i novi Cowspiracy film isključivo fokusira na pitanje ekološke održivosti i da u potpunosti zaobilazi pravi problem sa životinjskom agrikulturom, naime, da ona predstavlja masovno nasilje i da je potpuno nepravedna.) Ironično, ali možda s predumišljajem, novi režim potrošnje doprinosi stabilizaciji fabričkog uzgoja, jačanjem temeljnog ideološkog principa specizma, tj. teze da su životi drugih životinja bez ikakve intrinsične vrednosti, što znači da možemo istrebiti milijarde a da pri tom ne patimo od griže savesti. Kupovina govedine “uzgojene na pašnjaku” ili organskih jaja je poput glasanja za trajnu ljudsku vladavinu.

SR: Na koje prepreke ste naišli ili ih možda predviđate u suočavanju sa mitom o humanosti? Kako to da je on postao tako temeljno ugrađen u našu kulturu da čak i oni koji sebe nazivaju “ljubiteljima životinja” ili “protivnicima surovosti” ipak ostaju pod njegovim uticajem. Znam da je ovo kompleksno pitanje, ali bilo koji vaši uvidi ili mišljenja u vezi sa ovim bili bi veoma cenjeni.

JS: Pa, bojim se da već jeste ugrađen. Postoje verovatno dva glavna razloga za to. Prvo, ljudi su “interpelirani” ili uslovljeni svojom kulturom da razmišljaju sebično i u smislu vlastite materijalne udobnosti. Potrošački kapitalizam fragmentira društvo, izoluje nas kao pojedince i udaljava nas od kolektivnog moralnog i duhovnog razmišljanja. Niko ne želi da ozbiljno razmišlja o smislu svog života, a kamoli da se trezveno suoči sa svojim saučesništvom u nečemu što je ravno zločinima i svirepostima. Ishrana životinjskim proizvodima je prikladna i estetski ugodna za mnoge, što oprema ljude željom da odbace aktiviste za prava životinja kao ludake i ekstremiste.

Drugo, i srodno ovome, mi ljudska bića često egzistiramo u stanju onoga što je filozof Žan Pol Sartr nazvao “lošom verom”. Naime, mi neprestano pravimo izgovore za ponašanje za koje, duboko iznutra, znamo da nije zaista opravdano, a kako ne bismo morali da preuzimamo odgovornost za izbore koje donosimo kao slobodna bića. Zbog toga oni koji jedu meso, kada su izazvani od vegetarijanaca i vegana da preispitaju svoja uverenja, spontano pronalaze one iste pogrešne argumente kao i svi ostali: “biljke su takođe žive ”, “dokle god tretiramo životinje s poštovanjem, u redu je da ih koristimo”, “lavovi jedu gazele, pa mora biti u redu da jedemo životinje” itd. Jednostavno ne želimo da priznamo ono šta radimo. Postoje čak anegdotska svedočanstva u medijima da mnogi bivši vegetarijanci ponovo jedu meso, sada kada se životinje navodno uzgajaju “održivo” i “etički”. Naravno, takvi pojedinci verovatno nikad zaista nisu ni marili za životinje. Možda su postali vegetarijanci ili vegani kako bi pokazali sebi i drugima da su progresivni, da su bili propisno zabrinuti za “životnu sredinu” i šta sve ne. Loša vera, uzduž i popreko.

Niko od nas u pokretu za prava životinja nije neokaljan lošom verom, takođe. Ima dosta vegana koji smatraju da su etički čisti iako konzumiraju proizvode koji su proizvedeni iskorišćavanjem radne snage u Aziji ili posredno uzrokuju patnju i smrt životinja. Ne možemo u potpunosti da izbegnemo lošu veru. Pitanje koje je Sartr postavio je na koji način bi mogli da živimo više “autentično”, budemo li bili svesni svoje sklonosti begu od naše slobode. Sve što možemo učiniti kao aktivisti jeste da ukažemo na protivrečnosti i licemerje u ljudskim stavovima prema drugim bićima i da im pokažemo šta se zaista dešava.

SR: U pismu Aronu Grosu (Aaron Gross) iz Farm Forwarda briljantno ste poentirali protiv mita o humanosti odbranivši prethodne komentare koji su mesnu industriju poredili sa holokaustom. Ovo poređenje je bezmalo uobičajeno koliko i kontroverzno, ali me je zadivila vaša sposobnost da razjasnimo ovu spornu temu. Kako je on odgovorio? Da li je na kraju, iz vaše perspektive, interakcija bila konstruktivna?

JS: Pismo koje sam napisao i koje je objavljeno na Robert Grilovom (Robert Grillo) Free From Harm web-sajtu, bilo je moj odgovor na e-mail koji mi je Aron poslao nakon što sam kontaktirao Farm Forward i saopštio im šta mislim o njihovom moralno odvratnom radu. Gros nije odgovorio na moju kritiku, niti jednom rečju, iako ga je Robert pozvao da napiše odgovor za web-sajt. Iskreno, ne vidim kako je mogao da odgovori. On zasigurno zna, duboko iznutra, da smo ja i drugi u pravu u vezi sa ovim – da su Farm Forward i druge grupe u dosluhu sa zlom.

Što se tiče poređenja našeg postupanja prema životinjama sa šoom ili nacističkim istrebljenjem evropskih Jevreja i Roma, postoji previše sličnosti da bi se one zanemarile. Istovremeno bi trebalo da vodimo računa o tome da naše postupanje prema životinjama nalikuje na genocid kao takav, na ropstvo kao takvo. Nije samo holokaust ono o čemu bi trebalo da govorimo, nego i ropstvo u drevnom svetu i Amerikama, japansko Silovanje Nankinga itd.

SR: Kritički teoretičari su zadivljeni prirodom, značenjem i značajem moći. Po vašem mišljenju, kako diskurs i praksa životinjske agrikulture, naročito “humanog” mesa, utiču na sveprisutnu neravnotežu moći između ljudskih i ne-ljudskih bića? Kako je ta neravnoteža moći povezana sa drugim sistemima moći i kako bismo najdelotvornije mogli da je dovedemo u pitanje?

JS: Nažalost, problem “moći” je u velikoj meri nestao iz kritičke teorije, zahvaljujući prevelikom uticaju Mišela Fukoa i drugih poststrukturalista koji su skrenuli pažnju od klasičnih koncepcija moći kao ideološke hegemonije zarad usredsređenja na “mikro” moć – moć koja nastanjuje isključivo međuprostore diskursa, jezika, držanja naših tela itd. To ne znači da Fuko i drugi nisu doprineli našem razumevanju moći, jer oni to jesu; međutim, izuzev marksista, nekoliko preostalih radikalnih feministkinja, mnogih sociologa i nekih kritičkih teoretičara rase, teoretičari su inače prestali da budu zainteresovani za moć kao relacijski koncept – kao dominaciju jedne grupe nad drugom. Simptomatično, Džudit Batler, poststrukturalistička feministkinja, suštinski je uklonila izraz “patrijarhat” iz leksikona feminizma, što za posledicu ima veliku poteškoću “imenovanja” problema muške dominacije.

Što se tiče “humanog mesa”, kao što sam rekao, čitav diskurs osnažuje specizam kao način dominacije, osiguravajući ideološku pokrivenost temeljnom principu dominacije i nasilja koji pri tom uopšte ne propituje. U tom smislu, održivo meso i pokreti lokalno proizvedene hrane mogu da se razumeju kao linija odbrane intelektualne elite i zapadnjačke srednje klase kako bi osigurali svoje pravo na prisvajanje tela drugih bića, u opreci sa AR kritikom.

Zanima vas kako je ovaj sistem dominacije povezan sa drugima i kako ga dovesti u pitanje. Mnogi vrsni naučnici su pokazali načine na koje specizam podržava i biva podržan drugim sistemima moći i nejednakosti, uključujući kapitalizam, patrijarhat, rasizam itd. Jedino upozorenje koje bih dodao takvim analizama jeste da ne bi trebalo da podlegnemo metafizičkoj pretpostavci da su svi opresivni sistemi jednaki u strateškom ili političkom značaju, iako se moramo složiti da su svi jednake moralne važnosti. Po mom mišljenju, kapitalizam i patrijarhat su dva najveća izazova oslobođenju životinja danas: kapitalizam jer pokreće eksploataciju životinja ekonomski, ideološki i politički (“politički” u meri u kojoj državu efikasno kotroliše veliki biznis) i muška dominacija jer propagira vrednosnu strukturu objektivacije, dominacije i nasilja. Militarizovana muževnost i mizoginija takođe snose krivicu – setimo se skorašnje “Gamergate” kontroverze – jer je patrijarhat protivrečan razvoju etike brige koja bi u svoj centar postavila saosećajnost prema drugim bićima.

SR: Vaš rad se takođe odnosi na intersekcionalnost: proučavanje ukrštanja različitih formi opresije i zlostavljanja. Ovo je najvažnije za DxE, jer često održavamo predavanja i diskusije o vezama između specizma, rasizma i seksizma. Međutim, iako bi se protivnici bilo kog od ovih sistema po prirodi trebalo da suprotstave i ostalima, mnogi to ne čine. Kako bismo mogli da sagradimo mostove između grupa koje dele AR strast prema pravdi i jednakosti, ali koje uporno ostaju u specističkom ponašanju?

JS: Smatram da je ono što DxE čini kako bi ove probleme doveo u vezu pohvalno, značajno i pravovremeno. Ja, međutim, nemam rešenje za ovaj važan problem, osim što mogu da kažem da bi mi koji činimo levu stranu AR pokreta, trebalo da nastavimo da se pojavljujemo na protestima i konferencijama političke levice kako bismo insistirali na tome da se čuju naši i glasovi životinja. Ponekad pomišljam na feminističke napore unutar antiratnog pokreta u SAD kasnih 60-ih koji su pokušali da uvedu pitanja jednakosti žena u pokret, ali su ih u početku njihovi muški drugovi dočekali vicevima o silovanju. Žene su na kraju pobedile! Međutim, problem sa AR pokretom je u tome što, za razliku od feminizma koji je govorio u ime jedne od najvećih ljudskih interesnih grupa – žena kao klase – mi iz AR pokreta predstavljamo samo mali deo ljudske populacije. Zato, ukoliko ne budemo navaljivali i ne postanemo neprijatnost, šira levica će nas i dalje ignorisati. Izazov je u tome da se bude istrajan i nepopustiv, ali bez samo-pravedne ozlojađenosti i ponižavajućeg ponašanja koji su se kroz istoriju pokazali otrovnim za izgradnju i održivost velikih društvenih pokreta.

SR: Pored ohrabrivanja jedne grupe koja istupa protiv mržnje, kao što je grupa feministkinja, da žive na način koji je više prijateljskiji prema ne-ljudskim bićima (npr. pojašnjenjem da se “žene goveda” neprestano siluju da bi se postigla trudnoća i, sledstveno tome, proizvodnja mleka), na koji način bi zagovornici oslobođenja životinja – koji se u krajnjoj liniji bore za slobodu i jednakost svih vrsta, uključujući i homo sapiens – mogli delotvorno da podrže i prihvate druge pokrete a da ne ugroze sopstveni? Da li je za zagovornika prava životinja zauzimanje čvrstog javnog stava o seksizmu, rasizmu ili bilo kom drugom -izmu isuviše rizično?

JS: Zapravo, veoma sam kolebljiv povodom strategije pozivanja feministkinja da prava životinja uzmu za ozbiljno naglašavajući proizvodnju mleka i trudnoću, tj. opresiju njihovih “sestara”. Rod je jednostavno beskoristan koncept kada se primenjuje na ne-ljudska bića – ljudska projekcija. Kao što su Kerol Adams (Carol Adams), Džozefin Donovan (Josephine Donovan) i druge ekofeministkinje pokazale, specistički diskurs često “animalizuje” žene i shodno tome farmske životinje kao što su krave i kokoške prikazuje “ženstvenim”. Naš posao je da dekonstruišemo ovaj obmanljujući način razumevanja roda i moći, a ne da ga suptilno učvršćujemo ukazivanjem da je krava “žena”, što je apsurdno. Nesumnjivo je tačno da žene koje su izabrale da rode, koje su imale to iskustvo, mogu dublje da prepoznaju srceparajuću okrutnost prisutnu, recimo, u otimanju novorođenog teleta od svoje majke i njegovom bacanju u kavez, ali mnoge žene nemaju decu i ne žele decu. I ne smemo zaboraviti da su mnogi od najistaknutijih pristalica ubijanja životinja i pokreta za lokalnu proizvodnju mesa upravo žene, gde mnoge od njih, poput Barbare Kingsolver (Barbara Kingsolver), imaju decu. Štaviše, tzv. “femivorski” diskurs mesa koristi “majčinske” metafore “brige” za životinjske mladunce – pre nego što ih ubiju! Zbog toga mi se naglašavanje navodne prirodne solidarnosti između žena i životinja čini pogrešnim. Štaviše, muškarci su jednako sposobni za empatiju sa kravama i teladi, kao i žene, a polovina žrtava životinjske agrikulture (da ne spominjemo naučne eksperimente, zoološke vrtove itd.) jesu životinje muškog roda.

Ipak, povodom sadržine vašeg pitanja, uvek se vraćam poenti Martina Lutera Kinga: “Nepravda bilo gde je pretnja pravdi svugde”. Razlog zbog kojeg moramo da podržimo pokret za rodnu ravnopravnost za žene i pripadnike LGBTQ nije naprosto u tome što ideja oslobođenja životinja u krajnjoj liniji zavisi od izvesnog stepena ljudskog društvenog oslobođenja- što je svakako tačno – već zbog toga što je to ispravno. Kako to činimo – uvek će biti komplikovano i teško, i nemam ništa da dodam onome što DxE i još poneki već rade.

SR: Po vašem mišljenju, na koji način bi AR grupe trebalo da budu inkluzivne i prijemčljive, ostajući pri tom posvećene okončavanju opresije? Na primer, šta bi trebalo uraditi sa potencijalnim zagovornikom životinjkih prava koji želi da dela unutar nekog AR udruženja, ali pri tom jasno stavlja do znanja da je seksista ili rasista? Da li bi takve pojedince u potpunosti trebalo isključiti ili bi oni ipak mogli da budu od koristi za pokret?

JS: To je uistinu teško pitanje. Levica je, ukjučujući i feminizam, kroz istoriju imala velike poteškoće da izgradi održive kulture ujedinjavanja, delom zbog toga što smo kao ljudska bića skloni da želimo da svi vide svet onako kako ga mi vidimo. S jedne strane, ako smo ozbiljni po pitanju tzv. “intersekcionalnosti” – ili univerzalne pravde, kako bih je ja radije opisao – onda je jasno da želimo da izgradimo pokret koji je “prefigurativan” u što većoj meri. Želimo da izgradimo, ovde i sada u našem pokretu, na konkretan način, mini-verziju idealizovanog društva budućnosti kojem stremimo. Međutim, ljudska bića su nesavršena i uvek će biti. Bez obzira koliko sam siguran da sam ja u pravu a da vi grešite, moram da uzmem u obzir vlastiti kapacitet za grešku i loše rasuđivanje. Zato treba da priđemo svom aktivizmu sa velikom količinom poniznosti i vedrine. To znači da treba biti na oprezu od samopravednosti, od “čišćenja” onih koji talasaju podalje od intelektualnog ili političkog pravoverja, od javnog sramoćenja onih koji se ne slažu sa nama, onih za koje smatramo da imaju “manje razvijena” uverenja ili stavove nego mi.

To ne znači da bi unutar našeg pokreta trebalo da zanemarimo seksizam, rasizam, ejblizam, homofobiju itd. Pitanje je, kako im se suprotstaviti? Kada neko, recimo, napravi seksističku opasku – a neizbežno će je neko napraviti, jer niko od nas nije nedužan po pitanju takvih konstrukcija – da li treba da skočimo na njega i kažemo mu da napusti sobu ili čak pokret? Ili da mu čvrsto ali učtivo saopštimo kako se osećamo povodom njegove opaske i da objasnimo zbog čega mislimo da je neprikladna i štetna?

Mislim da nikada ne treba postavljati pitanje da li je ovaj ili onaj pojedinac “od koristi za pokret”, to mi se čini kao instrumentalno poimanje drugih osoba. Umesto toga, pitanje je da li se do pojedinca može “dopreti” ili ne. Neki ljudi se ne uklapaju dobro sa drugima i nisu sposobni ili voljni da se menjaju. Dakle, ako je neko unutar organizacije remetilački nastrojen ili iznova izgovara škodljive ili neznalačke stvari a nije otvoren za iskreni dijalog o svojim stavovima, onda je očito da tu ne pripada. Ali to je drugačije od nasrtaja, recimo, na dobronamernog belca ili belkinju koja se prostodušno pridružila pokretu, a da nije ranije pozvana da se osvrne na svoje rasne privilegije i okrivljavanja zbog toga što ne razume rasizam na visokom novou. Mislim da je moguće voditi ove teške razgovore dokle god se to čini na saosećajan i što manje osuđujuć način. I pored toga, trebalo bi da kažem da moramo imati politiku nulte tolerancije za one koji zapravo vrše seksualno nasilje ili druge nepravilnosti (tzv. “predatorski” heteroseksualni muškarci) ili one koji su tvrdoglavo rasisti itd.

SR: Molim vas da kažete našim čitaocima ponešto o vašoj angažovanosti pri DxE.

JS: Iskreno, moja angažovanost pri DxE je periferne prirode, osim ovih intervjua i mog učešća u jednoj akciji u Chipotle restoranu, ovde u bostonskoj oblasti. Ali sam veoma simpatetičan, razume se, prema DxE i onome što nastoji da postigne.

SR: Hvala mnogo na vašem vremenu, Džon. Pre nego što se odjavimo, imate li neki preostali savet koji biste ponudili DxE i drugim AR udruženjima širom sveta?

JS: Mislim da je jedini savet koji mogu da dam kao “general iz fotelje” (uzmite, dakle, ono što kažem sa izvesnom skepsom) taj da direktna akcija jeste taktika, a ne strategija, kojom bi se trebalo služiti samo zarad postizanja specifičnih ciljeva. Saglasan sam sa Kimom Stolvudom (Kim Stallwood) da je AR pokret globalno izazvao razočaranje na brojne načine, i da moramo postati politički pametniji u vezi sa prevođenjem etičke kampanje u onu koja je politička. Protesti nisu dovoljni, i mogu čak biti kontraproduktivni ako se ne sprovedu kako treba i ako nisu osmišljeni tako da prošire pokret i poguraju stvari napred. Izazov sa kojim se svi suočavamo, emocionalno i čak “egzistencijalno”, je kako da istrajemo u zagovaranju radikalnih društvenih promena uprkos sveprožimajućoj i duboko ukorenjenoj globalnoj kulturi strahovitog nasilja. Želimo samo da izađemo i “uradimo nešto”, ali moramo veoma pažljivo da promišljamo ono što radimo i moramo da budemo oprezni da dalje ne izolujemo pokret.

Zbog toga sam protiv upotrebe nasilja u našem pokretu ili čak upotrebe nasilnog jezika. Pored etičke kontradikcije upotrebe nasilja protiv životinja (tj. ljudskih životinja) da bi se žaštitile životinje, jasno je da opšta ljudska populacija nije spremna da simpatizuje nasilje pa čak ni uništavanje imovine, npr. podmetanjem požara i sl. Neki teoretičari su poredili destruktivne, anonimne oblike direktne akcije sa akcijama pokreta otpora u Francuskoj i drugim delovima Evrope pod nacističkom okupacijom. Ali ta analogija ne upeva, kako mi se čini, jer je u slučaju nacista veliki deo okupirane populacije već simpatisao sabotere. Takođe, postojao je “spoljašnji” faktor (savezničke sile u nastojanju da poraze Nemačku), dok danas, za razliku od toga, velika većina ljudi je ili ravnodušna prema pravima životinja ili neprijateljski nastrojena prema pokretu. U našem kontekstu, militantne taktike koje uključuju uništavanje imovine ili pretnje istraživačima verovatno će nam se obiti o glavu. Iz tog razloga podržavam nenasilne kampanje kao što su Open Rescue, Animal Equality, DxE i druge koje su prihvatile tradiciju nenasilnosti, što je teži ali sigurniji put koji treba slediti.

SR: Pitanje za kraj: koja je vaša sveta životinja?

JS: Nisam upoznat sa značenjem pojma, ali ako bih morao, rekao bih da je moja sveta životinja moj dvanaestogodišnji sin.

INTERVIEW WITH JOHN SANBONMATSU, ASSOCIATE PROFESSOR OF PHILOSOPHY AT WORCESTER POLYTECHNIC INSTITUTE

Podeli na:

facebook twitter