Tagovi

Intervju sa bendom Lost Propelleros

U Crnoj kući možeš bez problema da predstaviš ono šta radiš“

 

Novosadski ska sastav “Lost Propelleros”, jedan od najznačajnijih predstavnika domaće alternativne scene, 14. aprila je, posle višegodišnje pauze, održao je povratnički koncert u prepunom klubu CK13.

Njihova 20 godina duga karijera obeležena je uspešnim albumom “Zaigraj ovu igru!”, kao i mnoštvom singlova i rasprodatih koncerata širom regije, a poslednji veliki klupski koncert održali su, pre tačno deset godina, upravo u Crnoj kući.

Bend trenutno čine vokal Nenad Vlaški, gitarista Dušan Petrović, basista Vuk Čuvardić, saksofonista Milan Jančurić, Atila Pete na trubi i Predrag Drobnjak na bubnjevima.

O motivima ponovnog okupljanja, novom sastavu samog benda, trenutnoj muzičkoj sceni i uopšteno uslovima za stvaranje u Novom Sadu, kao i o budućim planovima, popričali smo sa Dušanom i Atilom.

Za početak, jedno pitanje koje su vam verovatno puno puta postavljali ovih dana: Zašto ste baš sada, nakon toliko godina pauze, odlučili da se ponovo okupite i napravite koncert?

A: Pa neki poseban razlog ne postoji, nekako je to spontano ispalo da su Stević (basista) i Vudi, koji je sada novi bubnjar, radili neke svirke zajedno i onda je Vudi predložio da bi on to mogao da odradi i onda nam je palo na pamet – zašto da ne, i eto okupili smo bend. Znači nema nikakvog posebnog razloga

A da li se možda krčkaju neke nove pesme?

A: Ah da, te neke nove pesme se stalno krčaju, kreativnost nam nikada ne nedostaje, ali sada ne bih ništa otkrivao J

Malopre ste pomenuli da imate novog bubnjara, dakle svirate u malo izmenjenoj postavi?

D: Pa da, tu je naš drug Vudi došao da nam pomogne pošto je ono totalni raspad sistema, Dejan koji je inače bio naš bubnjar je u poslednje vreme bolestan, povređen, pa ne može da svira, a inače Propeleri su uvek kuburili sa bubnjarima, šestoricu smo promenili, dvojica su pokojni… Mislim, ono, baš je žestoko, ma inače su Propelerosi večito muku mučili sa kadrovima i baš je gomila ljudi prošla kroz naš bend. Bilo je tu i raznih duvačkih postava, dve trube, saksofon, trombon, bilo je svega.

Pretpostavljam da se sa promenom članova, razvijao, menjao i zvuk benda?

A: Pa sad, verovatno svako na svoj način učestvuje u tom nekom kreativnom smislu, ali uglavnom, to je taj zvuk, to smo mi, to je taj prepoznatljiv zvuk Propelerosa.

Hajde sad da se malo vratimo u prošlost – vi ste, čini mi se, nastali 1998. godine. Poslednji put ste imali koncert u CK13 2008. godine i evo nas u 2018-oj, opet na istom mestu. Kada usporedimo te tri etape, kakva je bila publika i muzička scena tada, pre dvadeset godina, kakva pre deset, a kakva je danas? Šta se tu promenilo, a šta je ostalo isto?

D: Uh, kompleksno pitanje, ali kad pomeneš devedesete godine, svi znamo kako se tada živelo, to je bila neka skroz druga dimenzija, baš ta neka ’98, ’99. je bila depresivna… ali što se tiče publike, manje-više danas, eto konkretno, 20 godina kasnije, doćiće isti ti ljudi koji su bili na tim prvim svirkama, dakle što se tiče publike, ona se ne menja, samo u međuvremenu dolaze neki novi ljudi koji su otkrili naš bend i to im se dopada. Što se tiče scene muzičke, dosta toga se promenilo, to su sada neki sasvim drugi ljudi, sasvim novi bendovi… Naravno, ne računaš legende koje nekako i dalje opstaju, Ritam Nereda, Atheist Rap… Cela ta ekipa… A što se tiče prostora za svirku, ja mislim da je dobro danas, imate jedan CK13, imate jedan Dom B612, imate da birate gde ćete da svirate, evo, imate Lazino tele ako hoćete.

A kako trenutno vidite CK13?

D: Pa ja mislim da je postignut onaj efekat koji je bio zamišljen, da ljudi mogu u CK13 da predstave ono šta rade, dakle bilo kakvu umetnost, aktivizam. Evo ovaj koncert je demonstracija toga, evo mi smo došli i rekli da bismo da sviramo, CK13 je rekao da nema problema, pravila igre znate, ok, idemo. Ja nisam nešto aktivnije učestvovao u akcijama, osim Otvorene kuhinje, ali da, to je to, ovde se verovatno, nakon deset godina, promenila postava, ali vidim da je živo, vidim da radi, pogotovo zato što znam da neki programi ne bi tek tako negde drugde našli prostor za održavanje. Evo na primer, da pomenem Savu Botića, on ima barem dva neka projekta zakazana za sledeći mesec, što je sjajno, jer ne možeš da misliš o svemu, infrastrukturi, ozvučenju, a to te sve u CK13 već spremno čeka.

Rekli ste da vašu publiku trenutno čini ta neka ista ekipa koja vas je slušala i pre 20 godina. Zašto je to tako, zašto je danas tako teško animirati omladinu, dok s druge strane živimo u eri društvenih mreža kada je sve na dohvat ruke, a napraviti dobru reklamu nikad lakši posao?

D: Ja ne vidim u čemu je problem, svi se nešto žale, a mi smo praktično uradili antireklamu za ovaj koncert, jer su tako brzo planule karte da smo bukvalno svima drugima rekli „ej, nemojte ni pokušavati da dođete na koncert“. Trebalo je kao da snimimo kratki klip, najavu za koncert, a ja sam rekao u kameru „ej, sve je već rasprodato“. Mislim da situacija nije tako loša, mi imamo prisan kontakt i sa mlađom publikom, sad, ako se njima više sviđa komunikacija preko tog nekog fejsbuka, ok, udri. To je jedina razlika. Ako se to njima sviđa, i ako to što radiš i dalje dopire negde, mislim da godine nisu bitne, bitno je samo šta radiš.

A: A ja stvarno ne znam šta trenutno mladi slušaju, iskreno, pojma nemam. Ali u moje vreme, mi smo, bez tih nekih društvenih mreža, slušali neke bendove čiji su članovi i po 40 godina stariji od nas, danas uveliko pokojni.

D: U svakom slučaju, mislim da su danas svi kanali otvoreni, nije toliko represivno kao što neki hoće da predstave.

Jedna od vaših najpopularnijih pesama jeste „Ne izlazim jer izlaz ne vidim“. Na šta tačno ona aludira, da li oslikava neku trenutnu političku scenu u državi, ili pak više predstavlja neko unutrašnje stanje pojedinca?

A: Nema tu puno politike.

D: Da, mi smo apolitični bend skroz, mi smo nastali onda kada je Sloba Milošević bio pri kraju, tako da cela ova priča oko tekstova… Nema tu neke politike. Baš kada je Milošević pao, mi smo rekli sebi: „ok, sada je prošlo vreme represije, hajde sada da stvaramo nešto što je lepo i nešto što će doći do svih ljudi.“ Uglavnom su tekstovi autobiografski i mislim da konkretno ta pesma predstavlja neki lični osvrt na sebe.

Za kraj, koji su vam dalji planovi, nećemo valjda opet morati da čekamo desetak godina do sledeće svirke?

A: Ono što je sigurno jeste nastup na festivalu „To be punk“ (1. i 2. juna), a što se materijala tiče, nešto je u pripremi, videćemo. Singlove neke i spotove ćemo sigurno objaviti, a za album ćemo još videti.

D: U svakom slučaju, skupili smo se sa tendencijom da radimo dalje.

 

Intervju vodila: Mariana Fodor

Podeli na:

facebook twitter