Tagovi

Živi zid između države i ljudi

Povodom sve učestalijih deložacija – prinudnih iseljenja građana koji zbog teške ekonomske situacije ili prevara ostaju bez svojih domova, razgovarali smo sa članovima Združene akcije “Krov nad glavom”, Ivanom Zlatićem i Nemanjom Pantovićem, na tribini u Omladinskom centru CK13, 31. maja.

Polazeći od pretpostavke da je pravo na stanovanje jedno od osnovnih ljudskih prava, aktivisti ove inicijative direktnim akcijama brane domove na udaru sile zakona, postavljajući živi zid između žrtava, policije i izvršitelja. Na taj način odlažu izvršenje, kupujući vreme ugroženim stanarima da prilože žalbu u pokušaju da dokažu prevaru i druge propuste i povrede prava koje se dešavaju u procesu izvršenja.

Siže ovih slučajeva je sledeći: zbog duga za komunalne usluge, neotplaćenog kredita ili prevare investitora ili podstanara, vlasnik stana dobija rešenje javnog izvršitelja u kojem mu se predočava visina duga koji se, u slučaju kada ne može da bude izmiren, naplaćuje izvršenjem na nepokretnosti. Drugim rečima, postojeći dug se izmiruje naplatom putem prodaje nepokretne imovine dužnika. Uslovi otplate duga su nemogući, a vreme za otplatu prekratko, budući da se radi o enormno vosokim iznosima, nastalim gomilanjem troškova, kamate, kao i troškova sudskih procesa i izvršitelja koji padaju na teret dužnika.

 

Nedostupno stanovanje

Ovakvi slučajevi gubitka stambenog prostora nisu od skora. Tokom devedesetih godina dvadesetog veka, za vreme privatizacije stambenog fonda, ljudi su, takođe, ostajali bez krova nad glavom. Mediji su o tome sporadično izveštavali i u maniru žute štampe, ali se niko nije ozbiljno bavio posledicama transformacije stambenog prostora od prava ka robi. Dovršena privatizacija društvenih stanova, trasirala je današnju stambenu krizu i ozakonila deložacije kao sredstvo u rešavanju imovinsko-pravnih sporova. Međutim, kada govorimo o današnjim slučajevima prinudnih iseljenja, moramo imati u vidu novi Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju, kao i nizak životni standard i visoku stopu nezaposlenosti u Srbiji. Novi Zakon o stanovanju je samo potvrdio neprikosnovenost vlasništva nad nekrentinom kao isključivi osnov odgovornosti za njeno očuvanje, ne uzimajući u obzir socijalni aspekt stanovanja i materijalnu realnost života prosečnih građana Srbije koji svakodnevno muče muku da pokriju osnovne komunalne troškove. Zahvaljujući novom Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada, građani će se naći u još težoj situaciji.

Združena akcija “Krov nad glavom” se poziva na podatke Eurostata po kom tri četvrtine stanovnika Srbije izdvaja 70% mesečnih prihoda za pokrivanje troškova stanovanja, što Srbiju čini državom sa najnepristupačnijim stanovanjem u Evropi. Ako pratimo liniju težih socijalnih slučajeva, poput podstanara, korisnika socijalnih stanova ili improvizovanih naselja, situacija je još neizvesnija. Otuda i insistiranje na terminu “prinudno iseljenje” jer govorimo o nasilnom aktu države kojim se oduzima stambeni prostor za koji ljudi rade celog života, a da im se, pri tom, ne omogućava priuštiv alternativni smeštaj. Ovo upućuje da je model tržišnog stanovanja neadekvatan i neizdrživ, da doprinosi daljem osiromašenju i da proizvodi beskućnike.
Dakle, nema mesta za ocenu deložacija kao posledice nesposobnosti ljudi da vode ekonomiju domaćinstva niti za njihovu dalju stigmatizaciju, već za ocenu o nepostojanju stambene politike koja garantuje svima ostvarivanje prava na stan.

 

Zakon jačeg

Kada je reč o Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, bitno je ukazati na kratki istorijat institucije izvršitelja u pravnom sistemu Srbije. Važeći Zakon o izvršenju i obezbeđenju, usvojen 2011. godine i menjan tri puta, uveo je bitnu novinu – izvršitelja kao novu profesiju u pravnom sistemu Srbije. Ovim se omogućilo da sud prilikom utvrđivanja mere potraživanja po nalogu poverioca može da unajmi privatnog izvršitelja za potrebe izvršenja naplate duga prema dužniku. Potreba za uvođenjem institucije izvršitelja proistekla je iz manjka kapaciteta sudskih izvršitelja da sprovedu izvršenja, zbog čega su mnoga ostala nesprovedena. Procenjuje se da je od 2012. do 2016. godine, zahvaljujući ovom zakonu, sprovedeno oko 300.000 rešenja, pri čemu se prosečno vreme sprovođenja izvršnog postupka smanjilo sa 635 na 100 dana.

Ovaj podatak svakako govori u prilog smanjenja broja predmeta u našem pravosudnom sistemu i efikasnijem sprovođenju izvršenja, ali se postavlja pitanje da li efikasnost postupka osigurava i pravednost postupka, odnosno da li nova metodologija ide na ruku svim poveriocima, bez obzira na njihov materijalni i društveni status. Po rečima protagonista Združene akcije “Krov nad glavom”, zakon se sprovodi po principu zakona jačeg. Postoji čitav niz slučajeva obespravljenih radnika koji iz nemogućnosti da naplate dugove poslodavaca (zbog odlaska firme u stečaj ili statusa gubitaša) ne mogu ni da uđu u pokretanje postupka izvršenja, niti se izvršenja sprovode prema krupnijim, zaštićenim dužnicima koji su jači od poverilaca. S druge strane, “jači igrači”, poput javnih komunalnih preduzeća, banaka i investitora, ovih problema nemaju. Naprotiv, čini se da im zakon ide na ruku, jer su nemoćni građani laka meta.

Natalija Čolović iz Komiteta pravnika za ljudska prava ocenjuje da postupak izvršenja jeste postao efikasniji, ali na štetu prava dužnika i to onih sa najnižim primanjima, kao i da praksa pokazuje da su od primene zakona izuzeti veliki dužnici. Dodatna otežavajuća okolnost za obične građane nastupa 2016. godine kada se donosi novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju u kom privatni izvršitelj dobija status javnog lica, što podrazumeva da se izvršni postupci pokreću između poverioca i izvrštelja, bez posredstva suda. Ovim se izvršiteljima poverava deo vlasti, iako i dalje rade u privatnom aranžmanu, pod okriljem svojih firmi i po logici dobitka na osnovu tarife, nagrada i premija koje proističu iz broja uspešno realizovanih slučajeva. Dodmo li ovome propis po kom žalba ne odlaže izvršenje, efikasnost rada sada javnih izvršitelja, a time i države, motivisana je krajnje neobičnim razlogom u domenu pravde – zaradom, što se očitava i u suptilnim pritiscima kojima su izloženi dužnici od strane izvršitelja – u nagovorima da odustanu od svoje imovine koja će se onda prodati na javnim aukcijama po mnogo nižoj ceni od tržišne i kasnije preprodati na tržištu.


Šta da se radi?

Ne postoji tačna informacija o broju sprovedenih prinudnih iseljenja, ali je pretpostavka da ne bi išla na ruku vlasti, što pokazuje i činjenica da se vesti o sprovođenju prinudnih iseljenja ne nalaze u zvaničnim medijima. U sklopu obznanjivanja i rasvetljavanja ovih procesa, Združena akcija “Krov nad glavom” planira pokretanje narodne incijative za promenu Zakona o izvršenju i obezbeđenju, uvođenjem člana zakona po kojem predmet izvršenja ne može da bude jedina nekretnina u posedu dužnika, kao i propisa da žalba odlaže izvršenje, kako bi se izašlo u susret prevarenim i socijalno ugroženim građanima.

U moto Komore javnih izvršitelja “Odgovor je odgovornost”, intervenišemo konstatacijom da pretnje i sejanje straha od gubitka krova nad glavom, ne predstavljaju odgovornu socijalnu politiku i da bi odgovornost trebalo tražiti u iznalaženju novog modela socijalnog stanovanja, u obezbeđivanju prava na stan za sve.

 

U prilog borbi protiv prinudnih iseljenja delimo sa vama video snimak razgovora sa članovima Združene akcije “Krov nad glavom” na kojoj su Ivan Zlatić i Nemanja Pantović izložili dosadašnje združene akcije.

 

Podeli na:

facebook twitter