Tagovi

Po čijoj meri se gradi grad?

Građanske inicijative koje su se pokrenule tokom maja za očuvanje zelenih površina u Novom Sadu i protiv izgradnje određenih objekata ukazuju na to da je nezadovoljstvo građana zbog konstantnog urušavanja kvaliteta gradskog života kulminiralo.

Osećajući se ugroženim najavljenom izgradnjom objekata (stambeno – poslovnog kompleksa na Rotkvariji i etažnih garaža na Limanima), ali i nedostatkom prostora od javnog interesa koji su neophodni za kvalitetan i dostojanstven život građana (poput vrtića, ambulanti, biblioteka, kulturnih i sportsko-rekreativnih centara, parkova i drugih uređenih javnih zelenih površina), građani su se samostalno udružili i organizovali da javno saopšte svoje mišljenje i stav – da ne žele izgradnju planiranih objekata jer to ne odgovara njihovim potrebama. Radi se o građanima kojih se to pitanje neposredno tiče jer se tiče uslova njihovog svakodnevnog života; oni su u tom smislu najzainteresovanija strana i strana koju je neophodno prvu konsultovati u procesu definisanja urbanističkog razvoja grada i u procesu donošenja odluka, ukoliko je reč o praksi ekološkog urbanizma (tako Evropska gradska povelja, kao i drugi relevantni EU dokumenti o razvoju gradova u prvi plan stavljaju angažovanje građana kao i aktivnu saradnju vlasti i građana kada su u pitanju svi aspekti kvaliteta života u gradu). Nažalost, iako se grad nominalno opredelio i obavezao na evropske standarde ekološkog urbanizma (Program zaštite životne sredine Grada Novog Sada za period 2015 – 2024; Akcioni plan za sprovođenje Programa zaštite životne sredine Grada Novog Sada 2015-2019), decenijska urbanistička situacija u Novom Sadu, bez obzira o kojoj se vlasti radi, svedoči da je urbanistička praksa u Novom Sadu ne samo daleko od evropske kulture stanovanja i normi održivog urbanističkog razvoja, nego najčešće suprotna njima.

Dva su ključna problema oko kojih su se građani angažovali:

Osnovni problem je da se plan urbanističkog razvoja grada donosi bez dijaloga sa građanima, tj. da se odlučuje mimo njih. Takva praksa je posledica politike netransparentnog i neodgovornog upravljanja kao i loših zakonskih rešenja, s obzirom na to da i Zakon o planiranju i izgradnji, koji je nekoliko puta promenjen u poslednje dve decenije, osim neefikasnih i ex post mehanizama učešća građana u odlučivanju (naknadni uvid u već gotova planska rešenja, po organe vlasti neobavezujuće primedbe, peticije, i lokalni referendum), ne nudi inoviranje i nove načine participacije građana u dogovaranju i savetovanju sa organima vlasti i javnim službama, iako se to u stručnim analizama i studijama o uređenju javnog prostora potencira i predlaže. Umesto deliberacije i aktivnog učešća u svim procesima, građani se dovode pred svršen čin, gde često planirana rešenja drastično odstupaju od njihovih stvarnih potreba, a istovremeno i od javnog interesa (drastičan primer je već dvodecenijska potreba izgradnje novih predškolskih ustanova u određenim područjima grada, dok umesto toga lokalna vlast građanima objašnjava da su im “neophodni” novi tržni centri ili slični komercijalni programi).

Politika urbanističkog razvoja Novog Sada nije temeljena na politici održivog razvoja životne sredine već na politici maksimalnih ustupaka interesima investitora a na uštrb kvaliteta stanovanja, zdravlja i bezbednosti samih građana. Ovde nije problem samo nepoštovanje odredbi Zakona o planiranju i izgradnji koje šturo navode da se pri planiranju moraju poštovati standardi održivog razvoja, već je problem i nepoštovanje prava građana da aktivno učestvuju u svim pitanjima koja se tiču uređenja i zaštite životne sredine, što im garantuje više zakonskih akata, počev od Ustava, preko Zakona o zaštiti životne sredine, Zakona o zaštiti vazduha, Zakona o ratifikaciji Arhuske konvencije – koja, između ostalog, nalaže da građani moraju imati parvo na dostupnost informacijama od javnog značaja, pravo da učestvuju u odlukama o životnoj sredini i pravo na pravnu zaštitu, ako neka od prethodna dva prava budu povređena. Sve ovo se u našoj praksi svodi na puku simulaciju učešća građana, najčešće kada im se prezentuju već gotova rešenja spremna za usvajanje, a bez prethodno obavljenih konsultacija i uvažavanja mišljenja građana i nezavisne stručne javnosti, koja takođe često biva diskvalifikovana iz procesa planiranja. Posledice takvog postupanja i kršenja urbanističkih normi jesu trajno narušavanje urbaniteta gradova i pogoršanje kvaliteta života građana, pa i direktno narušavanje njihovog fizičkog i mentalnog zdravlja.

Pre 30 godina je Skupština Ujedinjenih Nacija definisala održivi razvoj kao razvoj u pravcu zadovoljenja sadašnjih potreba građana ali bez kompromitacije mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje. Kvalitet života u Novom Sadu je toliko ugrožen da je život u određenim delovima grada postao već sada neizdrživ i neodrživ a kamoli kada je reč o generacijama koje tu tek treba da žive. U tom smislu, stanovnici Rotkvarije udružili su se u odbrani Livadice kao jedine preostalne zelene površine kojom se lokalno stanovništvo svakodnevno služi proteklih 50 godina. Gradska vlast svoje namere izgovara argumentom da je izgradnja pojedinih objekata već upisana u važeće urbanističke planove. Naravno, ovde nije sporna činjenica već argumentacija na bazi te činjenice koja ostaje bezobzirna prema sadašnjem stanju i potrebama građana, kao i prema tendencijama tih potreba u širem kontekstu i u budućnosti. Jednostavno, nestankom Livadice bi današnji stanovnici i nove generacije stanovnika Rotkvarije ostali bukvalno bez ijedne javno dostupne zelene površine za igru i odmor u svom komšiluku. Ako se pritom pogleda na sadašnje stanje i nedovoljnu površinu Livadice, postaje jasno koliko je samo dostojanstvo života stanovnika Rotkvarije faktički urušeno. Reči jedne starije stanovnice – da će gubitkom Livadice i njena starost postati mnogo teža i tužnija, ne samo zbog brisanja tragova njenog detinjstva, već i time što će u samoj starosti ostati bez pogleda na drvo – nisu izraz argumentacije na bazi emocionalnog apela već faktička evidencija stanja stvari.

Polazeći upravo od evidencije stanja stvari, ekološki urbanizam podrazumeva dijalog sa građanima. Bez participacije građana nije moguće razvijati projekat održivog razvoja grada, jer ovaj projekat podrazumeva uvezanost i međuzavisnost četiri aspekta održivosti: ekološku, socijalnu, kulturnu i ekonomsku održivost.

Ekološka održivost životne sredine znači da tretman okruženja mora podrazumevati – sistemski i u kontinuitetu – održavanje, unapređenje i širenje zelenog fonda grada zbog važnosti zelenih površina za održivost urbanog ekosistema i zdravlja čoveka kao i ukupnog biodiverziteta koji nastanjuje gradsku sredinu.

Socijalna održivost znači da planiranje razvoja grada mora voditi računa o kvalitetu stanovanja i društvenog života koji je uslovljen određenim urbanim kontekstom i ambijentom kroz građenu arhitektonsku, saobraćajnu i zelenu infrastrukturu. Rešenja moraju pratiti i unapređivati kvalitet života i bezbednosti građana a ne urušavati ga. Javni prostori i javne zelene površine su, u tom kontekstu, od izuzetnog značaja jer obezbeđuju prostor za socijalizaciju, komunikaciju, interakciju, susrete, igru, odmor i provođenje slobodnog vremena. Njihovom oduzimanjem se oduzima prostor koegzistencije različitosti i proizvodi socijalna i kulturna getoizacija ili ekskluzivitet određenih područja grada. Direktna cena zanemarivanja aspekta socijalne održivosti je veći stepen kriminaliteta u određenim delovima grada.

Kulturna održivost podrazumeva da su izgledi ekološke i socijalne održivosti pre svega upisani u kulturni model kojim živimo našu svakodnevicu. To znači da se moraju negovati održivi odnosi među ljudima i uvažavati specifični interesi pojedinaca i grupa, kako bi građani jedni u drugima nalazili partnere i podršku za ostvarenje tih interesa, uprkos socijalnim, kulturnim, političkim, ekonomskim razlikama.

Najzad, svaki gubitak zelenog fonda je konačno i ekonomski sračunljiv i ogleda se u prevelikoj ceni koju će građani morati da dugoročno plaćaju za štetu koja je najčešće nenadoknadiva, kao što je hronično urušeno zdravlje građana. Ekonomska održivost podrazumeva da intervencije urbanističkog razvoja grada moraju uračunati dugoročne benefite i vrednovati ih kao veću dobit od kratkoročne finansijske dobiti za grad koju bi određena investicija i intervencija donela.

Ako se građani kao ključni faktor projekta održivog razvoja isključuju iz samog projekta, a pod izgovorom njihove navodne neupućenosti i nepoznavanja urbanističke i arhitektonske materije, tada je zapravo reč o kidnapovanju projekta i zloupotrebi struke u svrhu nedemokratskog upravljanja, tj. u svrhu ostvarivanja privatnih interesa nauštrb javnog.

Sva ova dešavanja nisu karakteristična samo za Novi Sad, već se u dužem vremenskom periodu i u drugim većim gradovima sprovodi identična urbanistička politika koja potpuno zapostavlja javni interes i potrebe građana, pa tako najveće posledice po urbanitet i ranije uređen i zaokružen životni prostor, trpe i Beograd, Niš, Kragujevac i drugi. S obzirom na to da su nevoljnost, nespremnost ili nesposobnost političke, a ponekad i stručne elite da se suprotstavi ovakvom stihijskom rastu investitorskog urbanizma postali već ustaljeno i opšteprihvaćeno stanje ili čak principijalizovani kao režim predatorske partijsko-političke i ekonomske moći vladanja, građani se sami aktiviraju i organizuju u odbranu javnog interesa i urbanističkog i komunalnog reda, što su istovremeno i važne linije odbrane ljudskih prava, sloboda i ljudskog dostojanstva.

Stojeći u takvim linijama borbe, građani oživljavaju dijalošku komunikaciju, slobodnu, aktivnu i produktivnu razmenu mišljenja, ideja i stavova, kao i jedan od najvažnijih aspekata dobrog funkcionisanja zajednice – solidarnost, a koje je decenijska politika partijske aproprijacije društvenog života, i strogo vertikalno i autokratsko ustrojstvo partijskih organizacija unutar njih samih, potpuno uništilo.

Dejan Radosavljević i Borislav Prodanović

Podeli na:

facebook twitter