Tagovi

Nezainteresovanost ili naučena bespomoćnost?

Kada je pokrenuta inicijativa za očuvanje Livadice, izvesna nezainteresovanost građana pokazala se kao jednako konkretna teškoća na putu ostvarenja cilja inicijative koliko i zainteresovanost grada da ostvari sopstveni interes na štetu građana. Ova konstatacija se ovde ne iznosi u smislu moralističke primedbe upućene građanima već kao objektivna činjenica koju je potrebno uvažiti u promišljanju šireg konteksta situacije u kojoj se nalazimo u pokušaju odbrane retkih preostalih zelenih površina u Novom Sadu. Ta činjenica upućuje na psihologiji poznatu zakonitost odnosa osećaja subjektivnog blagostanja i objektivnih društveno-političkih i ekonomskih uslova življenja. Koliko je određeni karakter ove međusobne uslovljavajuće veze dugotrajniji, toliko se on dublje upisuje u psihičku strukturu pojedinca, odnosno zajednice, i trajnije usvaja kao model svakodnevnog življenja.

Karakter društvenog i psihičkog života koji svi već decenijama živimo, kojem smo decenijama izloženi, direktno je konstatovan u sledećim nalazima psihološkog istraživanja koje se pominje u knjizi “Psihologija subjektivnog blagostanja” Veljka Jovanovića: “viši nivo opažene korupcije povezan je sa nižim zadovoljstvom životom, ređim doživljavanjem prijatnih emocija i češćim doživljavanjem neprijatnih emocija. (…) visok doživljaj korupcije vodi ka nižem nivou subjektivnog blagostanja preko dva mehanizma: sniženog doživljaja interpersonalnog poverenja i sniženih prihoda”.1

Drugim rečima, koliko nam je u gradu disanje otežano od pojačane koncentracije zagađenja u vazduhu i boravljenja u nesnosnom ambijentu grada koji se guši u stihijskoj novogradnji, toliko je otežano i od koncentracije korupcije u vazduhu, kao i koncentracije ekonomske neizvesnosti, propalih obećanja, tuge i izneverenog poverenja u našim međusobnim odnosima. A tako živimo već toliko dugo, da su i potpuna ravnodušnost kao i anksioznost već uveliko normalizovani u našoj svakodnevici; oni su glavni pokazatelji stanja koje se u psihologiji naziva “naučena bespomoćnost”.

Teorija naučene bespomoćnosti2 američkog psihologa Martina Seligmana nastala je kao rezultat njegovih eksperimentalnih istraživanja sprovedenih tokom šezdesetih godina prošlog veka, čiji rezultati ukazuju da bića u trajnijem kontaktu sa bolnim i neprijatnim dražima koje ne mogu da izbegnu ili da kontrolišu na bilo koji način, razvijaju stanje naučene pasivnosti i bespomoćnosti: čak i kada im se kasnije stvori objektivna mogućnost da izbegnu neprijatnu draž, neće ništa učiniti. Saligman je svoja istraživanja sprovodio nad psima u kavezu izlažući ih elektrošokovima; nakon izvesnog vremena, i kada bi vrata od kaveza ostala otvorena, psi bi i dalje ostajali u kavezu i cvileli u bolovima.

Ova eksperimentalna situacija primenjena kao ilustracija društvene situacije je, naravno, uznemirujuća, ali stanje konstantne izloženosti ‘bolnim i neprijatnim dražima koje ne možemo da izbegnemo ili kontrolišemo na bilo koji način’ toliko tačno opisuje našu društvenu, ekonomsku i kulturnu svakodnevicu da slika bespomoćnih pasa u kavezu i nije više toliko proširena metafora koliko već postaje simbol života u srpskom društvu danas. Jedino što društvena situacija u Srbiji nije eksperimentalna situacija gde se životinje koriste u naučnim istraživanjima zarad pretpostavljenog benefita ljudi (zbog čega je svakako problematična), već stvarna situacija proizvedena nad ljudima po cenu žrtvovanja prirodne sredine i blagostanja zajednice zarad pretpostavljenog benefita određenih političko-ekonomskih interesnih grupa. Zakonitost odnosa subjektivnog života i objektivnih okolnosti je ista: predugo živimo u društvu gde je nasilje normalizovano, da smo postali sasvim neosetljivi na nasilje oko nas, da nasilje nad živom sredinom i ne prepoznajemo kao nasilje, i konačno, bespomoćni kada sami trpimo nasilje. Ostajemo zadržani u stanju rezignacije, pasivnosti, depresije, ili, sa druge strane, sami pribegavamo agresiji, pa i auto-agresiji, kao jedinom načinu delovanja u nasilnom okruženju.

Zbog dugotrajne izloženosti nasilju i pretnjama nasiljem, naše preživljavanje u tom kavezu-društvu svelo se isključivo na samozaštitu. Sistem usmeren na pretnju i samozaštitu predstavlja jedan od tri moždana sistema regulacije zaduženih da obezbede opstanak čoveka, pored Sistema usmerenog na umirenje, zadovoljstvo i pripadanje, odnosno Sistema usmerenog na pretragu i postignuće.3 Kao što sam naziv kaže, svrha Sistema usmerenog na pretnju i samozaštitu je detekcija i uklanjanje opasnosti. Nažalost, svima nam je ovaj sistem postao ne samo intuitivno najbliži već gotovo automatski, jer nas život u ovoliko stresnoj društveno–ekonomskoj svakodnevici primorava da stalno proveravamo svoje okruženje ne bismo li na vreme otkrili potencijalnu pretnju. Problem koji se javlja usled prečeste aktivnosti ovog sistema je taj da to dovodi do pojave ‘’negativne pristrasnosti’’.4 Negativna pristrasnost predstavlja distorziju u interpretiranju objektivne realnosti sa tendencijom da se u svemu vidi pretnja i potencijalna opasnost. U toj iskrivljenoj interpretaciji stvarnosti viđene kroz izražen negativizam, svi postaju potencijalna pretnja, i korumpirana vlast, i korumpirana opozicija, i prvi komšija, i drugi komšija, konačno i partner i porodica, i prijatelji, i svi ostali sa kojima smo u kontaktu na bilo koji način. U takvim okolnostima čovek zatvara sebe u svoj ‘’sigurni’’ kavez sa mišlju da lični izlazak u bilo koji javni prostor, park ili ulicu, ujedno predstavlja i izlazak sa ‘’svoje teritorije’’ i da tu njegova prava, uticaj i kontrola prestaju.

A zapravo se radi o tome da, u okruženju stalnih pretnji, mi svoja prava i moć uticaja i kontrole gubimo jer neprestani rad Sistema usmerenog na pretnju i samozaštitu suspenduje rad druga dva sistema zbog ograničene količine energije kojom mozak raspolaže.

I upravo to je razlog zašto zelene površine predstavljaju izvor snage moguće transformacije bespomoćnosti i negativne pristrasnosti u ponovo stečenu moć proaktivnog delovanja na okruženje, jer u njima snaga zajednice nalazi put do pojedinca.

Gradski parkovi i neparkovske zelene površine predstavljaju okruženja koja podstiču rad Sistema za umirenje, zadovoljstvo i pripadanje, odnosno stvaranje prijatnih emocija, osećaja sigurnosti, zdravlja i psihičkog blagostanja, jer ovaj sistem je aktivan kada odmaramo, opuštamo se i provodimo vreme sa prijateljima. I dok je ovaj sistem aktivan, čovekova energija se obnavlja, što mu omogućava da se posveti radu i stvaranju. Iz energije umirenja i zadovoljstva se dalje stimuliše rad Sistema za potragu i postignuće odakle se generiše osećaj svrhe i vrednosti ljudskog života kroz stvaranje.

Zbog vladajuće anomije i ‘’negativne pristrasnosti’ postali smo nesposobni da vrednujemo “obično” iskustvo koje se sada nalazi pred pretnjom da nam bude oduzeto – ali koje nam je još uvek moguće da ga zadržimo i na koje imamo pravo: “obično” iskustvo boravka u parku, provođenja slobodnog vremena u zelenilu koje nas oplemenjuje i leči; gde deca uče da hodaju, voze bicikl i druže se sa drugom decom; gde stariji sugrađani odmaraju zajedno u razgovorima o važnim ili nevažnim stvarima; gde se komšije informišu jedni o drugima, komuniciraju o svojim potrebama, predaju jedni drugima na raspolaganje, i zajednički doprinose lakšem i smislenijem životu već samim razgovorom i razumevanjem.

Zato su retke preostale zelene površine u Novom Sadu same po sebi postale simbol vrta nasuprot kaveza. Boriti se za njih znači boriti se za sebe, za svoju ‘društvenu prirodu’ usmerenu na umirenje, zadovoljstvo, pripadanje, istraživanje, stvaranje, postignuće. Braneći javne prostore u gradu kao zajedničko dobro i boreći se za očuvanje i unapređenje javnih zelenih površina, mi se borimo za očuvanje tog “običnog” iskustva koje je i zdravstveno i politički terapeutsko: zbog njega smo otvoreniji prema drugima i sposobniji da jedni u drugima ne vidimo više pretnju nego sagovornika i partnera u izgradnji smisla.

1 Tay, L., Herian, M. N., & Deiner, E.(2014), prema Jovanović, V., (2016). Psihologija subjektivnog blagostanja. Filozofski fakulltet, Novi Sad.

2 Maier, S. F., & Seligman, M. E. (1976). Learned helplessness: Theory and evidence. Journal of experimental psychology: general, 105(1), 3.

3 Depue, R. A., & Morrone-Strupinsky, J. V.(2005). A neurobehavioral model of affiliative bonding. Behavioral and Brain Sciences, 28, 313-395.

Panksepp, J. (2010). Affective neuroscience of emotional brainmind: Evolutionary perspectives and implications for understanding depression. Dialogues in Clinical Neuroscience, 12, 383-399.

4 Baumeister, R. F., Bratslavsky, E., Finkeunauer, C., & Vohs, K. D. (2001). Bad is stronger than good. Review of General Psychology, 5, 323-370.

Aleksandra Jelić

Podeli na:

facebook twitter