Tagovi

Normalizacija nasilja vodi njegovom intenziviranju

Početak razumevanja doživljenog nasilja nastaje onda kada se prekine sa praksama njegove normalizacije rečeno je na tribini „Razgovor o uzročnim faktorima nasilja” održanoj 10. novembra u Omladinskom centru CK13. Svakodnevnom perpetuacijom nasilje je normalizovano do te mere da neke njegove oblike više i ne prepoznajemo, pogotovo ono nasilje koje i sami činimo.

Nasilju su najviše izložene žene, a većina njih toga nije ni svesna. Milica Lupšor iz Udruženje za radna prava žena – Roza (Zrenjanin) smatra da nasilje na radnom mestu počinje još na samom razgovoru za posao postavljanjem pitanja koja zadiru u privatnost.

„Kada nam se obrate žene koje žele da pokrenu sudski proces i kada im kažemo da moraju da se vrate na radno mesto i da moraju dokumentuju mobing šest meseci, one će najčešće odustati“, rekla je Lupšor. Dodatni problem vidi u tome što žene češće rade poslove koje muškarci doživljavaju kao neprihvatljive.

„Zašto retko viđate muškarce da rade u trafikama? Zato što je njemu poniženje da radi za 15, 17, 19 hiljada. Ženi nije. Da li ste vi svesni da one nemaju gde da odu u toalet? Ako ne ispune normu i ne prodaju te žvake ili šta već, neće dobiti ni tih 19 hiljada. Imamo primer Persua, za koju neki kažu da je društveno odgovorna firma. Kada se pokvario kontigent južnog voća, vlasnik je odlučio da se ženama koje rade u prodaji odbija od plate taj gubitak jer nisu prodale to voće?! Neke od žena su dobile platu 11 hiljada dinara za 25 radnih dana“,  istakla je Lupšor.

Marko Vasiljević iz Inicijative za socijalna i ekonomska prava – A11 (Beograd) kaže da je od velike važnosti insistirati na povratku socijalnih i ekonomskih prava u korpus ljudskih prava. Takođe, potrebno je biti oprezan i „ne rastegnuti“ pojam nasilje jer to doprinosi njegovoj relativizaciji.

„Ono o čemu najčešće govorimo kada govorimo o nasilju jesu institucionalne i vaninstitucionalne prakse koje mogu imati za posledicu nasilje. Za mene je jedan od vrlo brutalnih oblika nasilja sa kojim se najčešće srećem jeste to kada čovek ostane bez krova nad glavom, a kada država uprkos svojoj obavezi da pojedincu u slučaju prinudnog iseljenja obezbedi privremeni smeštaj, to ne čini“, upozorava Vasiljević.

Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost – Crta (Beograd) tokom poslednjih izbornih procesa imao je priliku da se kroz monitoring institucija bliže upozna sa njihovim radom i odnosom prema građanima. Ivana Markulić iz ovog centra kaže da je građanima postalo normalno da su institucije netransparentne u svom radu.

„Da li smo krivi mi što ih ne prozivamo i ne pozivamo na odgovornost ili su krivi oni što nisu odgovorni prema nama, a mi smo ih odabrali? Očigledno da se politika doživljava kao nešto što je jako visoko, zato smatram da je jako bitno raditi sa građanima i približiti im šta znači biti politički odgovoran, ali tu mislim i na sve javne delatnike i sve one koji su finansirani iz javnog budžeta“, naglašava Markulić.

U Beogradu je od 2010. prinudno iseljeno iz neformalnih romskih naselja preko 2 600 ljudi. Najčešće nisu poštovane obaveze obezbeđivanja alternativnog smeštaja. Neformalna grupa Združena akcija Krov nad glavom kroz direktne akcije pokušava da spreči prinudna iseljenja. Prema podacima A11 od uvođenja čuvene „Vulinove uredbe“ kojom se od korisnika socijalne pomoći traži da za tu pomoć rade, čak oko 10 hiljada je bilo izloženo toj vrsti prinudnog radi. Neki od korisnika socijalne pomoći bili su angažovani na poslovima kopanja grobova za preminule korisnike socijalne pomoći! Mnoge lokalne samouprave predviđaju da se jednokratne socijalne pomoći koje se odobravaju iz lokalnih budžeta takođe odrade.

„Upravo u Novom Sadu imali smo situaciju da je Grad iz budžeta izdvojio šest miliona dinara za čuvare kontejnera koji bi onemogućavali sakupljačima sekundarnih sirovina da prikupljaju te sirovine i prodaju ih reciklerima. Ne samo to, nego su i kažnjavani i protiv njih su podnošene prekršajne prijave. Mi imamo i zakonski okvir koji na neki način kriminalizuje ove ljude i uopšte je deo trenda kriminalizacije siromaštva“, naglašava Vasiljević.

Nemaran odnos države vidi se i kroz neodrživost nekadašnje prakse socijalnog stanovanja koje bi trebalo da pripada onim građanima koji su socijalno ugroženi i koji imaju niska primanja.

„Apsurd sistema je to što je jedan od uslova za korišćenje tih stanova izmirivanje troškova koji su jako visoki, tako da građani gube pravo da u njima borave pošto im se dugovi gomilaju i samim tim socijalno stanovanje nije priuštivo. Korisnici su u obavezi plaćanja poreza nepokretnosti iako to nije njihova imovina“, podvlači Vasiljević.

Milica Lupšor procenjuje da su prekarni poslovi sve češći vid zaposlenja. Prekarni radnici nemaju mogućnost sindikalnog organizovanja što njihovu poziciju čini dodatno ugroženom.

„Nama je potreban sindikat za sve nas koji radimo u prekarnim uslovima, koji će doći odozdo. Jedan sindikat koji će se boriti za svakog od nas koji jedan mesec radi u jednoj firmi, a drugi u drugoj. Niko od nas kao pojedinac ili pojedinka ne može ništa promeniti. Potrebna nam je solidarnost i da se osetimo važnim… Svako od nas je dovoljno važan i može da učini nešto sa drugima koji su isto dovoljno bitni i vredni. Ovo nam se događa zato što je ova država opljačkana, što su nam tajkuni ušli u zemlju, što su kroz privatizaciju pojedini uspeli da sebi uzmu ogromne novce i što nam se vratio kapitalizam u onom najgorem obliku“, zaključuje Lupšor.

Borislav Prodanović iz Omladniskog centra CK13 zatvorio je tribinu konstatacijom da je naša društvena stvarnost vladavina kriminalaca i zločinaca sa istorijom tog vladanja koji su spremni da svoje interese obezbede nasiljem i političkim ubistvom.

Podeli na:

facebook twitter