Tagovi

Srebrenica – genocid van svake sumnje

Sećanje na genocid u Srebrenici Žene u crnom su obeležile prvi put 17. jula 1995. dok se još nisu znale razmere zločina. Prvi susret sa preživelima imale su oktobra 1995. i od tada su vršile mnoge aktivnosti u vezi s genocidom.

 

Mezarje u Srebrenici nije postojalo pre 1990. godine. Tada je počela njegova gradnja, da bi posle masakra u Srebrenici 1995. godine počelo da dobija izgled memorijalnog centra. Aktivistkinje Žena u crnom su počele da ga obilaze 2001. godine, najpre pojedinačno i u malim grupama, da bi prvi put 17. jula 2002, sa organizacijama civilnog društva, pošle u obilazak koji je sprečen zabranom ulaska u Republiku Srpsku od strane političkih i policijskih vlasti.

I pre pomenuitog datuma Žene u crnom su imale mnoštvo akcija, od kojih su bile najmarkantnije: kampanja da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici, da se u Skupštini Srbije usvoji rezolucija o genocidu i akcija „Par cipela – jedan život“ od kojih bi se napravio spomenik u znak sećanja na žrtve genocida.

Mnoge organizacije civilnog društva u Srbiji, kao i sto organizacija izvan Mreže, u 30 gradova, već petu godinu zaredom organizuju Mirovni marš za Srebrenicu.Veliki broj građanki i građana 10. jula u Beogradu ućestvuje u akciji sećanja na srebrenički genocid. Njima se pridružuju aktivistkinje Mreže žena u crnom iz celog sveta, od kojih su Žene u crnom iz Italije redovne učesnice.

Za ovogodišnji dan sećanja Marš putuje gradovima Srbije, razgovaraće se sa ženama, praviće se filmske projekcije i ulične akcije. Cilj je da se nikad ne zaboravi genocid u Srebrenici, u čemu pomažu članovi umetničkih udruženja kao što su Art-klinika, Škart, Spomenik, Dah teatar i umetnici pojedinci, koji često odlaze u Srebrenicu.

Žene u crnom su neprestano u kontaktu sa porodicama nevinih žrtava kako na dženazama i godišnjicama genocida, tako i u praćenjima suđenja. Već tri godine oko sto aktivistkinja Žena u crnom redovno prate ročišta na suđenju Škorpionima. U Tuzli, grupa Žene zajedno grade mir dva puta godišnje posećuju mesta zločina.

Kao deo feminističke etike, Žene u crnom vode brigu o ženama koje žive potpuno same na selu. Druže se i pomažu im bez obzira što niko ne može da im nadoknadi izgubljene. I one dolaze na sastanke Mreže žena u crnom u Srbiji, čime su uključene u sve naše akcije kao aktivistkinje i žene koje su najdublju tragediju pretvorile u borbu za mir. Napravljeno je mnoštvo dokumentarnih filmova o tim aktivnostima. Žene u crnom izItalije i anonimna donatorka, kao jedan od vidova pomoći, našle su sredstva i poklonile trospratnu kuću u Zenici. Razmenjuju se darovi, pruža im se moralna podrška, briga, nežnost, poverenje, ali ne žele da se prič o tome. To je ženska međunarodna politika.

Sve što je država Srbija uradila na planu priznanja masakra u Srebrenici, isključivo je bilo pod pritiskom i zarad sticanja političkih poena. Na primer, Deklaraciju o Srebrenici Skupština Srbije je donela izbegavajući reč genocid. Mladić i Hadžić su uhapšeni i izručeni u poslednjem trenutku radi pridruživanja Evropskoj uniji. Za njih je sve to jedan komercijalni aranžman, a posledica takvog odnosa prema genocidu je potpuna nespremnost da sadašnja vlast prizna finansijsku, vojnu i svaku vrstu krivice Slobodana Miloševića kao i to da je Srbija bila jedina država koja nije učinila ništa da spreči genocid u Srebrenici. Zato su 2010. godine Mladićevi jataci oslobođeni u „nedostatku dokaza“, a poslednja ročišta sa suđenja Mladiću u prenosima na RTS-u ne traju ni tri minuta. Tomislav Nikolić je logična posledica jednog istog moralno-političkog i krivično-pravnog poretka. Što se tiče međunarodne zajednice, ona je počinila velike greške jer je suđenje za genocid u Srebrenici počelo kasno, pa to za žrtve ima mnogo manji značaj nego da je počelo pre deset godina. Za njih mir i pravda više nemaju isto značenje kao za žrtve već su plod odnosa snaga u svetu.

 

Staša Zajović
Vera Vujošević

Preneto iz Republike

Podeli na:

facebook twitter