Tagovi

Priča o vodi

Voda za život ili za profit

 
„Viski je za piće, a voda je nešto oko čega se borimo“- Mark Tven

 

Voda se ne sme smatrati robom, poput bilo koje druge robe koja se kupuje i prodaje na tržištu, već opštim dobrom, i to je obeležje koje bi trebalo da zadrži. Pravo na vodu, kao sva čovekova prava, zasniva se na ljudskom dostojanstvu, a ne na čisto količinskim procenama koje vodu smatraju ekonomskim dobrom. Bez vode život je ugrožen. Dakle, pravo na vodu opšte je i neotuđivo pravo koje pripada svakom čoveku samim rođenjem.

Kupovinom flaširane vode podržava se voda kao privatno dobro i potvrđuje uticaj korporacija u našim svakodnevnim životima. Birajući vodu iz slavine borimo se protiv privatizacije javnih resursa i pretvaranja vode u komercijalnu robu, i tražimo da svi ljudi mogu da ostvare fundamentalno pravo na vodu.

Postoji dovoljno čiste pitke vode za svaku osobu na ovoj planeti, pa ipak, preko milijardu ljudi ili svaki šesti čovek na svetu nema adekvatan pristup čistoj vodi za piće. Prema UN-ovim procenama, u poslednjih 50 godina nestašice vode su se utrostručile, a upotreba vode udvostručava se svakih 20 godina. Najveći deo raspoložive pitke vode koristi se u poljoprivredi i industriji koje su istovremeno i najveći zagađivači vode. Posledice zagađenja i prekomernog crpljenja vode su dramatične: svake godine više od tri miliona ljudi umire usled nedostatka čiste vode ili od bolesti prouzrokovanih zagađenom vodom. Šest hiljada dece mlađe od pet godina umire svakog dana. Više ljudi umre od toga što nema adekvatan pristup čistoj vodi za piće nego od svih vidova nasilja, uključujući ratove.

Svi se slažu da je svet trenutno suočen sa najvećom krizom u snadbevanju vodom. U 21. veku, voda je prepoznata kao najznačajniji prirodni resurs. Jedan od milenijumskih razvojnih ciljeva UN-a, usvojen na 58. sednici Generalne skupštine UN-a, je da se do 2015. godine prepolovi broj ljudi koji nemaju održiv pristup čistoj i sigurnoj vodi za piće; period od 2005. do 2015. godine službeno je proglašen međunarodnom dekadom akcije “Voda za život””. Eksperti UN su procenili da bi za dostizanje ovog cilja bilo dovoljno obezbediti 6,7 milijardi dolara godišnje, a da bi uz povećanje budžeta za 30 milijardi dolara godišnje svi stanovnici planete mogli da imaju čistu vodu za piće. Rezolucija 64/292 poziva države i međunarodne organizacije da omoguće finansijske resurse i pomoć u izgradnji kapaciteta i transferu tehnologije s ciljem pružanja sigurne, čiste i pristupačne pitke vode za sve. Umesto toga, poslednjih deset godina, flaširana voda postala je jedna od najprofitnijih grana industrije. Svake godine u svetu se potroši 100 milijardi dolara na kupovinu flaširane vode.

Kako se globalna kriza vode produbljuje, neophodno je redefinisati pravo na vodu. Postoje, međutim, dve sukobljene paradigme kojima se ova kriza objašnjava i nudi rešenje za njeno prevazilaženje: ekonomska (tržišna) i ekološka paradigma. Prva na vodu gleda kao na robu, a na njeno posedovanje i trgovinu vodom kao na temeljna korporacijska prava. Druga na vodu gleda kao na temelj života, opšte ili zajedničko dobro koje pripada svima – svako je može koristiti ali je niko ne može prisvojiti, pa snadbevanju vodom pristupa kao dužnosti radi očuvanja života.

Prema ekonomskoj paradigmi, nestašica vode je kriza do koje dolazi jer se vodom ne trguje. Nestašica vode bi se smanjila kada bi se voda nesputano distribuirala na slobodnom tržištu. Prema drugoj paradigmi, kriza vode je ekološka kriza čiji su uzroci poslovne prirode koji uništavaju zemlju i produbljuju nejednakosti, pa rešenje ove krize nije tržišno, već ekološko i političko. Potrebno je da voda, više o bilo kog drugog resursa, ostane zajedničko dobro, jer je ekološka osnova svekolikog života, a njena održivost i pravedna raspodela zavise od međusobne saradnje svih članova zajednice, od zajedničke brige i solidarnosti.

Sukobi između ova dva načina percipiranja vode odigravaju se u svakom društvu i iskazuju se u sudaru osnovnog i neotuđivog prava čoveka da raspolaže čistom vodom s interesom bogatih i moćnih korporacija koje žele da zagospodare vodenim resursima, a pravo na korićenje vode skupo da naplate. Iza prve paradigme stoje velike multinacionalne korporacije, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija, Međunarodni monetarni fond i vlade iz grupe G7 koje nam zajednički nameću viziju o budućnosti vode kao robe. Rešenje problema pitke vode u svetu vidi se u privatizaciji i tržišnoj distribuciji vode, tako što će se tehnologija iz privatnog sektora upregnuti za javno dobro.

Iako se kroz čitavu ljudsku istoriju i u različitim kulturama vodom upravljalo kao zajedničkim dobrom, i iako i danas većina zajednica ima pristup vodi kao javnom dobru, privatizacija vode uzima maha. Pravo na vodu dodatno je ugroženo tržišno orijentisanim pristupom Evropske komisije i naglaskom na liberalizaciji u sektoru javnih usluga.

Evropska komisija je 2014. godine donela direktivu kojom pravo na vodu više nije osnovno ljudsko pravo, već se voda tretira kao koncesija poput građevinskog zemljišta. Ovim je Evropa odstupila od tekovina rimskog prava po kojem je voda res extra commercium (dobro koje ne može biti komercijalizovano) ili res communes omnium (zajedničko, opšte dobro), odnosno, res nullius humani iuris (ničija stvar po ljudskim zakonima).

Poslovni interesi privatnih korporacija odlučili su da će se voda prodavati na otvorenom tržištu, a u tome im zdušno pomažu nadnacionalne institucije: Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i Međunarodni monetarni fond, zajedno sa raznim agencijama za razvoj. Voda tako postaje roba kao bilo koja druga roba koja se kupuje i prodaje na tržištu, što znači da će pristup čistoj i zdravoj vodi imati samo onaj ko može da je plati.

Peter Barbeck-Letmathe, predsednik upravnog odbora kompanije Nestle, veruje da je odgovor na nestašicu vode u njenoj privatizaciji, i da bi flaširana voda osigurala pravilnu distribuciju pitke vode svim ljudima na svetu. Ako znamo da Nestle zarađuje ogromne svote novca kupujući jeftino izvore vode da bi ih pretvarao u skupe proizvode na kojima zarađuje 2000% čistog profita po flašici, računica postaje očigledna. Velike multinacionalne korporacije nisu filantropske organizacje. Jasno je da je nestašica vode jedan od izvora korporativnog profita, odnodno, da se kriza vode vidi kao mogućnost za dobar biznis. Njihov cilj je brisanje socijalne uloge države, kao i da se snadbevanje vodom pomeri iz javnog u privatni sektor, što će im obezbediti dugoročan biznis vredan više stotina milijardi dolara.

(Nestle CEO: Corporations Come Before Humanity)

Obična voda upakovana u plastičnu ambalažu postala je unosan posao. Milioni ljudi širom sveta kupuju i piju flaširanu vodu verujući da je sigurnija. Međutim, flaširana voda ne mora da bude ni čišća ni zdravija od vode iz vodovoda. Naprotiv, flaširana voda se najčešće ne razlikuje od one koju dobijamo iz prirode.

* Izveštaji nezavisnih zdravstvenih agencija pokazali su da je oko 40% svetske flaširane vode filtrirana voda iz slavine, a da oko 25% flaširane vode nije u skladu sa propisanim standardima o kvalitetu.

* Voda iz slavine je pod strožom kontrolom i često je i kvalitetnija od flaširane vode.

* U testovima ukusa, voda iz slavine je uvek bila u rangu ili iznad ukusa flaširane vode.

* Flaširana voda je 500 do 2000 puta skuplja od vode iz slavine.

* Proizvodnja flaširane vode zagađuje životnu sredinu u svakoj etapi životnog ciklusa svog proizvoda. Potrebno je tri puta više vode da se jedna flaša napravi nego da se napuni i 17 milona barela nafte samo za proizvodnju plastičnih flaša, a širom sveta svake godine na desetine miliona plastičnih flaša ne završi u reciklaži već na smetlištima ili u prirodi, gde se neće razgraditi hiljadama godina, ili u spalionicama, gde se spaljuje, što dovodi do stvaranja toksičnih plinova.

Kada je reč o vodi i pravu na vodu, svi smo mi pripadnici iste zajednice. Ne postoji zamena za čistu pitku vodu i zato moramo da čuvamo vodu kao zajedničko dobro i da zaštitimo fundamentalno ljudsko pravo na vodu. Svako od nas ima svoju ulogu u oblikovanju buduće priče o vodi. Svako od nas snosi odgovornost za budućnost vode.

Šta možemo da učinimo kako bi se osiguralo da svako ima pravo na vodu?

Možemo da počnemo sa ličnom odlukom da ne kupujemo i ne pijemo flaširanu vodu. Možemo da se angažujemo i na tome da se zabrani kupovina flaširane vode u našoj školi, organizaciji ili u čitavom gradu. Umesto toga, tražimo ulaganje u čistu vodu iz slavine i prevenciju zagađenja. Investirajući u javnu infrastrukturu, zahtevamo čistu i sigurnu vodu za sve.

Preporučujemo: Video “Priča o flaširanoj vodi” (The Story of Bottled Water) Annie Leonard, poznate po projektu The Story of Stuff  kojeg je i ovaj video deo, kao i dva dokumentarna filma: “Za ljubav vode”  (FLOW: For Love of Water, 2008.) rediteljke Irene Saline i “Tapped” rediteljskog dua Stephanie Soechtig i Jasona Lindseya.

 

 

Hana Kukučka

 

Podeli na:

facebook twitter