za naslovicu(1)
Glasilo 29. Jun '16.

Tagovi

Šta naš strah od izbeglica govori o Evropi

Slavoj Žižek
Prevod sa engleskog: Ljubomir Delević

Žak Lakan je tvrdio da, čak i ako je tvrdnja ljubomornog muža o njegovoj ženi­ – da spava okolo sa drugim muškarcima – ­ istinita, njegova ljubomora je ipak patološka. Zašto? Pravo pitanje nije “da li je njegova ljubomora dobro utemeljena?”, već “zašto mu je potrebna ljubomora da održi svoj identitet?”. Na isti način, moglo bi se reći da, čak i da je većina nacističkih tvrdnji o Jevrejima bila tačna­ – da eksploatišu Nemce, zavode nemačke devojke -­ koje, naravno, nisu bile tačne, njihov antisemitizam bi i dalje bio (kao što i jeste) patološki, jer potiskuje pravi razlog zbog kojeg je nacistima potreban antisemitizam u cilju održavanja svoje ideološke pozicije.

Nije li isti slučaj sa rastućim strahom od izbeglica i imigranata? Ako ekstrapoliramo do ekstrema: čak i ako bi većina naših predrasuda o njima bila dokazana kao istinita -­ oni su prikriveni fundamentalistički teroristi; oni siluju i kradu -­ paranoidni diskurs o imigrantskoj pretnji još uvek je ideološka patologija. To više govori o nama, Evropljanima, nego o imigrantima. Pravo pitanje nije “jesu li imigranti realna pretnja za Evropu?”, već “šta ta opsednutost imigranatskom pretnjom nama govori o slabosti Evrope?”.

Ovde postoje dve dimenzije koje treba da se razdvoje. Jedna je atmosfera straha, borba protiv islamizacije Evrope koja ima svoje očigledne apsurdnosti. Izbeglice koje beže od terora se izjednačavaju sa teroristima od kojih beže. Očigledna činjenica da među izbeglicama ima terorista, silovatelja, zločinaca i tako dalje, dok su velika većina očajni ljudi u potrazi za boljim životom -­ na isti način kao što je među izbeglicama iz Nemačke Demokratske Republike bilo i skrivenih Štazi agenata -­ dobija paranoidni obrt. U ovoj verziji, imigranti se prikazuju (ili pretvaraju) kao očajne izbeglice, dok su u stvarnosti oni predvodnici nove islamske invazije Evrope. Iznad svega, kao što je to obično slučaj, uzroci problema koji su imanentni današnjem globalnom kapitalizmu su projektovani na spoljnog uljeza. Sumnjičavi pogled uvek nalazi ono što traži: “dokaz” je svuda, čak i ako se polovina toga ubrzo pokaže kao lažna.

Druga dimenzija je humanitarna idealizacija izbeglica. To sprečava svaki pokušaj da se otvoreno suočimo sa teškim pitanjima koja se javljaju kada oni koji praktikuju različite načine života svojim primerom prave ustupak neofašističkoj desnici. Tragikomični spektakl beskrajnom samookrivljavanju u kome je Evropa navodno izdala svoju humanost -­ spektakl ubilačke Evrope koja ostavlja hiljade utopiljenih tela na svojim granicama -­ služi kao svrha sam za sebe, bez ikakvog emancipatorskog potencijala. Sve “loše” o drugome se odbacuje, bilo kao naša (zapadnjačka rasistička) projekcija, ili kao rezultat našeg (zapadnjačkog imperijalističkog) zlostavljanja, preko kolonijalnog nasilja, ili nečeg drugog. Šta se krije iza ovog našeg zatvorenog kruga -­ ili, bolje rečeno, projekcije našeg “potisnutog” zla “-­ ono šta mi verujemo da susrećemo kao” autentičnu” drugost kada se zaista otvorimo prema njima, dobra, nevina drugost, je takođe naša ideološka fantazija.

Ovde ne postoji mesto za kompromis; nema tačke na kojoj se dve strane mogu dogovoriti (“ok, antiimigrantski paranoici preteruju, ali postoje neki fundamentalisti među izbeglicama …”). Čak i minimalni stepen tačnosti u tvrdnjama antiimigrantskog rasiste ne služi da opravda njegovu paranoju, dok, s druge strane, samookrivljavanje humanitaraca je potpuno narcisoidno, zatvoreno za istinski susret sa susedom imigrantom. Zadatak je da se otvoreno razgovara o svim neprijatnim pitanjima bez kompromisa sa rasizmom.

Na ovaj način, mi sprečavamo istinski susret sa realnim susedom i njegovim ili njenim specifičnim načinom života. Dekart, otac moderne filozofije, istakao je da su mu u mladosti maniri i verovanja stranaca izgledali smešni i ekscentrični, sve dok se nije upitao da li se naši običaji i verovanja mogu njima pojaviti isti takvi. Ishod ovog preokreta nije uopšteni kulturni relativizam, već nešto radikalnije i zanimljivije. Potrebno je da naučimo da doživljavamo sebe kao ekscentrične, da vidimo naše običaje u svoj svojoj neobičnosti i kapricioznosti. U svom delu, Večni čovek, G. K. Česterton zamišlja monstruma kakvim se čovek može činiti životinjama oko njega:

“Najjednostavnija istina o čoveku je da je on veoma čudno biće; skoro u smislu da je stranac na zemlji. U svoj trezvenosti, on mnogo više deluje prema spoljašnjem izgledu kao onaj koji donosi strane navike iz neke druge zemlje nego kao da su se one razvile u ovoj. On ima nepravednu prednost i nepravedne nedostatke. On ne može da spava u svojoj koži; on ne može da veruje svojim instinktima. On je istovremeno tvorac koji pokreće čudotvorne ruke i prste i neka vrsta bogalja. On je umotan u veštačke zavoje koji se nazivaju odeća; on je oslonjen na veštačke štake pod nazivom “nameštaj”. Njegov um ima iste sumnjičave slobode i ista divlja ograničenja. Jedini među životinjama, on je pogođen prelepim ludilom zvanim smeh; kao da je spoznao neku tajnu u samom obliku univerzuma skrivene od tog univerzuma. Jedini među životinjama oseća potrebu sprečavanja svoje misli iz korena stvarnosti svog telesnog bića; da ih krije kao u prisustvu neke više potencije koja stvara misteriju stida. Da li slavimo ove stvari kao prirodne čoveku ili ih zloupotrebljavamo kao veštačke prirodi, one ostaju u istom smislu jedinstvene. ”

Da li “način života” nije zapravo način da se bude stranac na zemlji? Poseban “način života” se ne sastoji samo od niza apstrakcija -­ hrišćanske, muslimanske “vrednosti”; to je nešto otelotvoreno u gustoj mreži svakodnevnih praksi: način na koji jedemo i pijemo, pevamo, vodimo ljubav, kako se odnosimo prema autoritetima. Mi “jesmo” naš način života: to je naša druga priroda, zbog čega direktno “obrazovanje” nije u stanju da to promeni. Potrebno je nešto mnogo radikalnije, neka vrsta brehtovskog “otuđenja” (extraneation), duboko egzistencijalno iskustvo pomoću kojeg odjednom shvatamo kako su glupo besmisleni i proizvoljni naši običaji i rituali ­ ne postoji ništa prirodno u načinu na koji se grlimo i ljubimo, u načinu na koji smo se peremo, u načinu na koji se ponašamo dok jedemo…

Poenta je, dakle, ne da prepoznamo sebe u strancima, nego da prepoznamo stranca u sebi ­ u tome leži najdublja dimenzija evropske modernosti. Prihvatanje da smo svi, svako na svoj način, čudni ludaci, pruža jedinu nadu za tolerantnu koegzistenciju različitih načina života.

Slavoj Žižek: What our fear of refugees says about Europe

Podeli na:

facebook twitter