1965063_488733154575229_651949991494365628_n
Glasilo 01. Apr '17.

Tagovi

Koncerti kao politički događaji

Zašto govorimo o koncertima kao političkim događajima i kako vidimo odnos između muzike i politike? U odgovorima na ova pitanja artikulišemo naše prakse i osvetljavamo naše mesto i ulogu na muzičkoj sceni.

Ako su koncerti kulturni, društveni i javni događaji koji povezuju publiku i muzičare (muziku) i okupljaju ljude u jednom vrednosnom smislu, onda određena politika leži u osnovi svakog koncerta, a svaki koncert je politički događaj. Politika u najširem smislu označava aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, čuvaju, sprovode ili menjaju pravila po kojima žive, pa kada govorimo o koncertu kao političkom događaju, govorimo o njegovoj društvenoj ulozi, jer čovekovu muzičku praksu nije moguće odvojiti od konkretnih društvenih aktivnosti i pravila koje pojedinci i društvo  postavljaju, zadaju i dele. O društvenoj ulozi govorimo kada posmatramo događaje koji deluju na društvo. Budući da se muzički događaj (koncert) po svojoj prirodi obraća javnosti, ma kakvog sastava i veličine ona bila, društvena uloga mu je imanentna. Muzika na sceni proizvodi delovanja na publiku. Muzika ubeđuje i zavodi, artikuliše, kontroliše i transformiše društvena kretanja, ona je sposobna da anticipira ili dijagnostikuje društvene potrese i lomove.

Muzika uvek nastaje u nekom društvenom kontekstu, i ona nikada nije izvan njega. Muzika se stvara, izvodi, percipira, menja, nestaje ili preobražava u skladu s istorijskim i kulturološkim okolnostima kroz koje jedno društvo prolazi. Muzički žanrovi i subkulture nastajali su u tesnoj vezi sa aktuelnim društvenim prilikama i kroz njih su se oblikovale vrednosti, norme i obrasci ponašanja čitavih generacija. Istorija popularne muzike se može posmatrati kao sled određenih paradigmi, pa kada danas govorimo o hippy pokretu govorimo i o kritici potrošačkog društva, pacifizmu i slobodi, a kada govorimo o panku, govorimo i o borbi protiv establišmenta i nametnutih društvenih normi, kao i o rock n’ rollu.

Koncerti kao javni događaji i muzika kao moćan medijum reflektuje i prenosi društvene prakse i zahteve koje smo prisvojili i sa kojima smo se identifikovali, pa se tako možemo baviti muzikom kao strategijom otpora i instrumentom spektakla, kao oruđem propagande i predmetom cenzure, kao sredstvom socijalne kohezije i konstrukcije identiteta ili kao oruđem nadzora i sprovođenja ideološke indoktrinacije, odnosno, demonstracije moći.

Za nas, muzika bi trebala da bude ujedinjujući element u društvenoj kritici i otporu, kao i moćno organizaciono načelo, ali je istovremeno podložna komercijalizaciji i često u službi mejnstrima. Zbog ove njene dvostruke perspektive, neophodno je problematizovati i politizovati muzičku scenu kako bismo utvrdili njen društveni karakter i ulogu i kako bismo ustanovili gde prestaje politika i umetnost, a počinje puka zabava i muzička indsutrija. Ovo razlučivanje nije jednostavan zadatak, i mi ćemo pokušati da artikulišemo samo neke momente ovog problema, one koje smo prepoznali kroz dosadašnji rad i iskustvo u organizaciji koncerata.

Politiku muzičke scene shvatamo u širokom smislu. Ona se ogleda kroz organizaciju koncerata, komunikaciju između klubova i muzičara, u načinu na koji se bendovi (samo)organizuju i kako predstavljaju svoju muziku. Politike ima i u izboru mesta i povoda za svirku, u međusobnom odnosu muzičara i publike, u njihovom odnosu prema prostoru u kom se okupljaju, kao i u tome šta muzičari govore na sceni i na koji način mediji prate scenu i izveštavaju o njoj… Dakle, pred nama je širok prostor za problematizaciju i politizaciju praksi koje konstituišu muzičku scenu.

Omladinski centar CK13 u skladu sa konceptom mesta kao otvorenog prostora organizuje koncerte nezavisno od popularnosti i afirmisanosti bendova, pa tako jednaku priliku da javno predstave svoj rad dobijaju i poznati i manje poznati bendovi. Ovo “poznati i manje poznati” se pre svega odnosi na to koliko se bendovima poklanja pažnja u medijma i koliko ljudi prati njihov rad, odnosno, koliko imaju publike. Zbog toga mediji koji prate muzička dešavanja imaju veliku odgovornost prema tome koju muziku i koje bendove će pratiti i na koji će način izveštavati o njima. Ako mediji na senzacionalistički način pišu o nekom bendu ili koncertu koji se održao, onda senzacionalizam postaje bitan momenat na osnovu kojeg i publika i muzičari percepiraju i vrednuju dešavanja na muzičkoj sceni, odnosno, vlastiti rad. Publika će radije posećivati koncerte oko kojih se diglo dovoljno hypea, a muzičari će težiti ka senzacionalističkom predstavljanju vlastitog rada. Ovakav pristup muzičkim dešavanjima nije redak jer služi interesu komercijalnih klubova, festivala i muzičkih medijskih i izdavačkih kuća koje se vode logikom tržišta i muziku koriste za ostvarivanje profita. Sve ovo rezultira zamršenom situacijom na muzičkoj sceni.

Tako imamo situaciju da bendovi koji izvode alternativnu muziku predstavljaju svoj rad nabrajajući klubove i festivale na kojima su nastupili i navodeći medijske i izdavačke kuće koje stoje iza njih. Medijski izveštaji sa koncerata obiluju prozaičnim informacijama o posećenosti koncerata, o redosledu izvedenih numera, o satnici i trajanju koncerta, o tome da li je bilo bisa…

Umesto artikulacije vlastite muzike i njene pozicije, stoji promovisanje festivala, izdavačkih i medijskih kuća. A umesto analitičkih tekstova o muzičkim dešavanjima koji bi služili kao vredan izvor i svedočanstvo o stanju na sceni, dobijamo puke novinarske izveštaje sa događaja. Zato je bitno razmrsiti šta ide pre: muzika i bend ili festivali i mediji?  I da li se muzički festivali i medijske kuće baziraju na onome što muzičari rade ili muzičari rade ono što diktiraju festivali i medijske kuće?

Ova zamršena situacija se ogleda ne samo u načinu na koji bend sebe predstavlja već i u onome šta radi, jer se bendovi sve više okreću komercijalnim sadržajima koji obećavaju dobar plasman, pa ovo često predstavlja okosnicu njihovog rada. Bendovi se organizuju kroz hijerarhijske strukture u kojima lideri igraju najvažniju ulogu, a nije retko da bendovi i nastanu tako što članove mobiliše lider. Bendovi biraju menadžere i promotere koji imaju uticaj i kontakte na sceni, a ne biraju mesto ni povod za svirku.

Ovo rezultira kontradiktornom situacijom u kojoj “alternativni” bendovi nastupaju u komercijalnim klubovima ili na gradskim festivalima kao podrška mega zvezdama. Takođe, bendovi se rado odazivaju za učešće na takmičarskim festivalima, čak ih i sami organizuju, i tako podržavaju ideju da je takmičenje među bendovima legitimno i da bi o njihovoj afirmaciji trebalo da presuđuje mišljenje žirija koji okuplja i finansira neki sponzor. Pri tom se ne problematizuje finansiranje festivala na kojima se promovišu njihovi sponzori (korporacije, kompanije) i pokrovitelji (gradske i pokrajinske vlasti), dok je bendovima i muzičarima potrebna podrška u vidu obezbeđivanja prostora za vežbe i nastupe, studija za snimanje i opreme, prilike za razmenu i edukaciju, čime se jedino i može obezbediti održivost i rast scene.

Muzičari su prinuđeni da balansiraju između umetničkog integriteta i slobode, očekivanja publike, medija i muzičke industrije, a da pri tom grade specifične relacije unutar i izvan grupe.

Kreativni potencijal, naročito mlađih generacija muzičara, kontaminiran je neoliberalnom tržišnom ideologijom, a njih same, s druge strane, karakteriše odsustvo bilo kakvog kritičkog stava, otpora i bunta koji su oduvek odlikovali alternativnu scenu. Umesto toga, mladi “alternativci” se rado ispostavljaju logici tržišta i pokazuju više preduzetničke inicijative, nego inicijative koje će transformisati postojeće odnose na sceni i izgraditi je na drugačijim načelima.

Sve ovo zajedno kompromituje alternativnost muzike, a potvrđuje potrebu zajedničkog delovanja, međusobne podrške i solidarnosti, odnosno, potrebu za politizacijom muzike koju moraju izvršiti i muzičari i publika.

Politizacija koju bi mogli da izvedu muzičari morala bi da otpočne pitanjem: Zbog čega se zapravo bavimo muzikom? Da li muzikom reprezentujemo same sebe ili je u pitanju još nešto drugo? Ono čemu svedočimo jeste samobrendiranje i insistiranje na samodovoljnosti. Teži se prikupljanju što većeg simboličkog kapitala. Šta ovakav način samoreprezentacije prouzrukuje? Prouzrukuje otuđenje. Bend pretvara sebe u robu koju treba da plasira i naplati. Ono što stvar čini teškom jeste neprepoznavanje i neosvešćivanje ovog procesa od strane samih bendova koji se komercijalizuju, verujući da rade naporno kako bi došli do što većeg broja ljudi.
Da bi se počelo sa politizacijom, bendovi bi morali da dekonstruišu vlastiti rad napuštanjem područja reprezentacije i povratkom temeljnim pitanjima: Zašto sviramo? Zašto imamo bend? Zašto radimo to što radimo, a ne nešto drugo?

Odgovori na ova pitanja zahtevaju muzičare u celosti, jer problematizuju odluku da se bave muzikom, a ne nečim drugim. Čak i odgovor u stilu: “Sviramo zbog nas, jer uživamo u tome!” upućuje na afirmativnu ulogu muzike – kada se grupa ljudi okupljenih u bendu međusobno potvrđuje kroz užitak. A kada krenemo dalje tragom ovih pitanja (čemu muzika? čemu bendovi?) doćićemo do političkog u muzici, do onog na koji način naše bavljenje muzikom utiče na nas i na naše međusobne odnose.

Na polju nezavisne muzičke scene, u organizacionom i u sadržinskom smislu, problematizacija i politizacija se ostvaruje kroz razmenu i međusobno povezivanje bendova, kroz podršku postojećim i stvaranjem novih prostora za probe i nastupe po netržišnim uslovima, kroz međusobnu podršku i solidarnost, kao i organizovanjem slušaonica i tribina na kojima se tematizuju ovi problemi.

Možda najznačajniju inspiraciju i podstrek za aktivizam u muzici mogu da nam daju oni bendovi koji sami organizuju svoje koncerte i turneje, i koji samostalno upravljaju prostorima za vežbe i nastupe.

CK13 već osam godina organizuje muzičke događaje i najznačajnije iskustvo koje smo stekli tokom ovih godina, stekli smo upravo zahvaljujući susretima i razgovorima sa ovim bendovima. Ovo iskustvo oblikovalo je i naš rad. U ovim razgovorima uvek su se isticali osnovni principi funkcionisanja: samoinicijativa, samoorganizovanje i odgovornost, prema onome šta radimo i prema društvu koje gradimo. Za ove bendove, pozicije su jasne: muzika je polje borbe protiv sistema, a to je borba koja nam je svima zajednička i koju delimo kroz međusobne susrete, na koncertima. Borba se može voditi na različitim frontovima i u različitim formatima: na bini,   kroz tekstove, u spotovima i putem fanzina i drugih promotivnih materijala koji se distribuiraju na koncertima; nomadskim životom na turneji i načinom oblačenja, kroz intervjue, benefit događaje, oponiranjem komercijalnim ponudama i klubovima, u otvorenim sesijama gde se umesto autorstva zastupa kolektivnost, kroz improvizaciju, performanse, intervencije u prostoru… Koja će muzika nastati, nema pravila. U žanrovskom smislu, muzika je najčešće uslovljena senzibilitetom muzičara, odnosno, onim pravcem u muzici koji im je blizak. Ono što se ispostavilo kao pravilo je da muzika nastaje po principu jednakog učešća svih i da je rezultat zajedničkog izražaja. Tako postoje bendovi koji sviraju hard core, punk, jazz ili improvizovanu muziku, a dele iste vrednosti i principe. Ovi bendovi aktivni su na sceni i kao organizatori koncerata bendova i muzičara na turneji i na taj način stvaraju underground mrežu zahvaljujući kojoj bendovi nastupaju širom sveta. Mesta u kojima se nastupa su skvotovi, kuće, dnevne sobe, knjižare, društveni centri…

Održivost ovakvih poduhvata moguća je zahvaljujući dobrovoljnim novčanim prilozima publike koji na ovaj način ne kupuju ulaznicu za koncert, jer ne dolaze da konzumiraju muziku i, naravno, da za to plate, već podržavaju muzičare i scenu kojoj i sami pripadaju.

Da bi ovakve prakse zaživele i kod nas, neophodno je provocirati publiku na tragu pitanja: Zašto dolazi na koncerte?

Zašto je sve ovo važno? Važno je jer su ovakvi muzički kolektivi, muzički događaji i prakse samoorganizovanja živa mesta alternative. A složićemo se da je upravo to ono što nam je važno i što nas pokreće – kad muzika postane više od estetike i žanra, kad postane povod za susrete i razmenu među ljudima, povod za uspostavljanje zajedništva.

Kada ove prakse postanu integralni momenti naše scene, možemo se nadati da će nam scena postati živa i da će koncerti postati nešto više od puke zabave i izduvnog ventila nakon radne nedelje.

 

 

Ozren Lazić

Podeli na:

facebook twitter