dvorište_ck
Glasilo 07. Apr '17.

Tagovi

Ljudi i kuća

Navršilo se već deset godina od osnivanja CK13 i ne znam kada su pre prošle. Kako gledati na period od tih deset godina i kako računati vreme kada je ono objektivno posmatrano zgusnuto i nerazabirljivo? Ako bi se toga držali bili bismo u domenu ravni koje na vreme gleda objektivno, a na istoriju kao na nepromenljivu. Imali bismo faktografiju i istoriografiju, a možda i neupitni značaj jednog punkta kakav je CK13. Značajno jer je preživelo, još bi značajnije bilo da nije, te bi ga se sećali eventualno sa nostalgijom i lamentom nad nerealizovanim mogućnostima. Međutim, ako se preciznije pozabavimo „vremenom“ i procesima u njemu, kako im možemo pristupiti? Objektivno svakako da, kritičko-teorijski takođe, pri čemu bi jedino moguće bilo moguće nizanja na listu nemogućnosti i limita kojima smo podređeni. Umesto ovakve kombinatorike, ovde predlažem pristup kojim se prošlost ne drži fiksnom u smislu pronalaženja mogućeg u njoj (ono što može biti u odnosu na ono što jeste, kako u budućnosti tako i u prošlosti), pristup bez lamenta nad nerealizovanim, kako upravo to moguće ne bi bilo isključivo rezervisano za budućnost, koja ga u tom smislu nikada ni ne mora ostvariti. Istorija nije data, kao što ni stvarnost to nije. Ljudi ih (diskontinuirano i povremeno) stvaraju.

Iako se sećam svojih reči na otvaranju CK13, ovde ću ih interpretirati: Imamo kuću, no ono što je bitno nisu zidovi već ljudi. Svakako ni tada nisam mislila na bilo kakvu metaforu tipa „ljudi zatvoreni u zidinama“, i iz razloga što je to u tom trenutku bilo nemoguće. Entuzijazma je bilo na pretek i on je praćen uverenjem da zidovi i ljudi mogu da brinu jedni o drugima na način da održavanje zidova uspravnim može povratno uticati na uspravno držanje glave kada su ljudi u pitanju. Povratno takođe: gradeći svoj integritet, snagu da od mišljenja i zajedničkog rada ne odustaju, ljudi uvek iznova grade i drže zidove kuće uspravnima. Ovom uspravnom ne bi trebalo suprotstavljati horizontalno i suprotstavljanjem ukazivati na njegov manjak, jer ga integritet i snaga ljudi da se mišljenju i argumentovanju uvek vrate, uključuju. Uključuju, jer horizontalo ovde ima značenje jednakih ljudi koji jednako učestvuju u odlučivanju. Jedno bez drugoga nije moguće.

Međutim, često smo bili svedoci devijacije ovakve pozicije koja nas vraća na nivo uvida u ograničenja koja su uvek pred nama. Nisam pobornik voluntarizma, već pre pravljenja pukotina i proboja kroz večito prisutne strukture. No, one su nekada bile prejake i umele su da nadvladaju svako moguće, pri čemu smo svi u manjoj ili većoj meri posustajali. Ipak, i u najtežim situacijama i međuljudskim odnosima, nešto je saznato i uvidi su stvoreni. Najpre da politike ne mora da bude ni kada su označitelji levice prisutni. Ovde mislim na svaki aktivizam koji je baziran na onom protiv sistema ili nečega drugog, što ne znači automatski obdelavati i reprodukovati taj sistem, odnosno slagati se s njim. Ukoliko postoji poverenje da to ne mora isključivo biti tako, onda imamo prostora da uradimo nešto zajedno s ljudima, aktivistima, grupama s kojima sarađujemo u formulisanju mogućeg. Dalji uvidi su donekle precizniji: sreli smo organizacije koje ne brinu o sopstvenim organizacijama, kako se pokazalo, iz više razloga – iz akademskih aspiracija i manira, zbog zaposlenja u državi, članstva u partiji. Dakle, sreli smo ljude koji su uvek-negde-drugde od situacije u kojoj su. Sudarali smo se, ali često bez sposobnosti i odlučnosti mnogih od nas da sopstvene pozicije rasklapamo, otvaramo i kroz diskusije sa saborcima menjamo. U tome nam levi označitelji nisu pomagali, teorija isto tako, kao ni akademizmi i partijnosti. Odustajanje ljudi pogotovo. Isto kao i uvođenje pozicija u funkcionisanje kuće na nivou zahtevanja od nekoga da bude arbitar sukoba i činiti od njega „centar moći“ kada je to pogodno za ostvarenje sopstvenih interesa. No, verovati da pobrojano čini čitav i celovit horizont pred nama bilo bi pogubno za svaki angažman, i koji bi time bio osuđen na propast. Ono što je za mene kao princip skovano iz iskustva CK13 jeste da nas suštinski ništa ne razdvaja. Suočavanje da to za druge ljude ne mora biti tako takođe je deo tog principa.

No, za ono što iz ovog principa dalje sledi, ne bi nam bila potrebna bolja metafora od onoga što nam CK13 kao kuća i organizacija udruženih ljudi daju kao primer – primer za mogućnost organizovanja života i rada. Dodajem, u vreme nemogućnosti zaposlenja u već prebukiranoj državi i odumirućoj privredi. Primer, kao što to može da bude svako udruženje ljudi koji se i jesu udružili da bi nešto rešili, pravili prostor za rad, od toga živeli, izumevali, stvarali novo. Da ne kažem da je to mogući prostor za afekte i prijateljstvo, kao i za rešavanje problema u onome što obično zovemo privatnim. U tome je inicijalni projekat kojim je kuća kupljena, a mislim da je to bilo inspirisano mrežom projekata stanovanja u Nemačkoj gde jedan od drugova s početka rada kuće danas radi i živi, otvorio mnoge nove mogućnosti za organizovanje ljudi. Iz drugih pozicija bi se moglo reći da je ta činjenica baš problem funkcionisanja CK13 jer u sebi sadrži obavezu vlasništva. Ali ono nikada nije smatrano i držano privatnim, već se insistiralo na otvaranju za zajedničko. Ovo je uvek bila čudna pozicija, od dana kupovine kuće do danas, jer bilo ko da pokuša organizovano da dođe do prostora za rad najčešće mora to da učini iznajmljujući ga, za šta uglavnom ne postoji nikakva podrška. Od toga vode dva puta: zatvaranje udruženja ili zatvaranje sa nagomilavanjem duga za prostor. U vreme kada se u Novom Sadu udruženja građana i to u kulturi zatvaraju zbog nemogućnosti održavanja infrastrukture, čak i sa nagomilanim dugovima za iznajmljivanje prostora, CK13 se još jednom ukazuje kao presedan. I to presedan manje u smislu vlasništva nad prostorom koji druge organizacije nemaju, koliko u mogućnostima koje ono otvara kao mesto podrške drugim organizacijama i pojedincima. Poslednji primer je CK kao mesto na kome se susreće Inicijativa nezavisne kulturne scene grada, čiji je CK13 i član, odnosno mesto još jednom povezanih udruženja građana u kulturi koja se bore za bolje uslove svog rada i života.

Kao što sam napomenula, prostor nije jedina stvar po čemu je CK13 značajan. Sećam se diskusija i borbi po dolasku ljudi koji i danas rade u CK, da nije dovoljno Crnu kuću imati kao servis koji ljudi i organizacije koriste za svoje programe i na koju gledaju isključivo kao na infrastrukturu. Tada se postavljalo pitanje šta s tim ljudima i gde je politika CK? Kako se istrošilo vreme pretnje levim označiteljima kao jedinom politikom u prethodnim periodima funkcionisanja kuće, javila se potreba za mišljenjem politike kuće u, kako shvatam, novom ključu. Međutim, pitanje servisa i infrastrukture je zanimljivo i slično sam razmišljala po početku rada na projektu „Lokalne politike i urbana samouprava“ koji sprovode kuda.org i Grupa za konceptualnu politiku u pokušaju ohrabrivanja ljudi na samoorganizovanje kada je stanovanje u pitanju. Isto tako nismo bili zadovoljni time da nas ljudi smatraju servisom i na kome se politička diskusija ne mora nužno razviti, već se dođe po nešto, uzme i ode. Ali vremenom se pokazalo da je servis ovakve vrste bitan jer ne postoji ni jedno slično mesto a da nije država, naseljena nepotizmom, klijentelizmom i partijskim članstvom, u čemu smo se uverili da politike nema. Ljudi koji žele da reše neki problem preko države ne mogu to da učine a da ne pihvate njene načine rada. U ovakvim servisima mogu. Možda je situacija sa prostorima za realizaciju kulturnih događaja u gradu ipak drugačija, i njih danas ima, te ni u njima odluke i aktivnosti ne moraju biti isključivo u domenu države (nadam se i nenaseljeni njenim strukturama), u trenutku osnivanja CK slični prostori nisu postojali. Otuda i razlog za njegovo pokretanje.

Možda je bilo potrebno da prođe deset godina da bi se konačno video entuzijazam ljudi koji su u njoj, odlučnih da je postave na stabilne temelje i takvim ih održe održavajući sebe kao kolektiv. Možda je bilo potrebno da se kuda.org kao jedan od osnivača, a u trenutku osnivanja i jedina formalna organizacija, izmakne i time omogući prostor za udruživanje ljudi koji su konačno odlučili da u CK13 rade. A možda je bilo potrebno nešto posve drugo. Svako bira sopstvenu poziciju i perspektivu, i tu se ne može ništa ukoliko se ona kroz diskusiju ne menja i ako se na mišljenju i uvažavanju drugih štedi. Ja ću se držati prvog uvida iz ovog paragrafa, ma koliko entuzijazam u današnje vreme bio devalviran, u opisanom iskustvu on je jedina kategorija i afekt politike.

 

Branka Ćurčić

Podeli na:

facebook twitter