Glasilo10. Apr '17.

Tagovi

Crna kuća 10 godina

Ove godine se obeležava deset godina postojanja i rada CK13. To znači da ja imam više od trideset i da bih mogla da dam neki objektivni komentar, udaljen od tačke gledišta – od kuće koja je za mene bila mesto stvaranja, kreativnosti i novih ideja, i od kluba koji mi je još uvek drago mesto za izlaske. To je teška muka, kada veći deo dana provodiš u kući, ne u svojoj, nego u Crnoj kući. Crna kuća, kako smo je od početka zvali, ili samo “kuća”, jeste mesto koje smo izmaštali tokom dva leta, 2004. i 2005. tokom projekta “Mapiranje desnog ekstremizma”, razmene dve grupe mladih aktivista i budućih aktivista iz Novog Sada i Brandemburga. U velikom nedostatku prostora gde bi se mladi alternativci okupljali, razmišljali kritički, van sistema o sistemu, stvarali programski sadržaj i umrežavali se, nastala je velika potreba za osnivanjem ovakvog jednog prostora. Takav prostor je bio i još uvek je potreban, i to ne samo kao fizički prostor za koncerte, filmske projekcije i programe raznih neformalnih grupa i organizacija koje dele iste ciljeve i načine rada, nego kao mesto odakle potiču ideje.

Okupljanje ljudi i stvaranje kolektiva naravno nije lak zadatak, jer struktura CK13 je često i redovno fluidna – menja se kako se ljudi smenjuju, kako se grupe unutar kolektiva menjaju. Sadržaj programa i sama slika se menja u toj meri koliko se često menja kolektiv.

U projekat “Mapiranje desnog ekstremizma” uključila sam se preko Socijala medije, neformalne grupice alternativnih fanzinaša koja je volela da beleži ne tako česte koncerte bendova u gradu. Sedmoro mladih ljudi od 16 do 21 godine su jednom ili dva puta mesečno išla na svirke i razgovarali sa svojim prijateljima u bendovima, sa slikarima, alternativnim pesnicima i beležili, snimali i fotografisali događaje. Tih godina, preciznije 2003-2004. koncerti ne samo ska, hardkor ili pank bendova su se dešavali barem svake druge ili treće nedelje, ako smo imali dovoljno sreće. Tada nisu postojala glasila za nas, a koncertnih prostora je bilo malo. U to vreme, poslednji Koncert godine nam je bio pojam andergraunda. U stvari, više kao produženi vikend izlazak. Parola etike “Uradi sam” glasi: ako nešto ne postoji, ti stvori, napravi. I pravili smo naš fanzin “Pogon kontre”. Nekoliko zabavnih godina druženja i pisanja nas je kasnije okrenulo ka udruživanju. Te 2005. godine deo nas se uključio u pomenuti projekat. A kada posetiš Berlin, odjednom ti se rađaju ideje, sumanuti optimizam i želja da se nešto promeni i u Novom Sadu. Svako od nas je našao neki način da ostvari ideje, uči i kritički razmišlja.

Svoju kreativnost ja sam kanalisala na pisanja izveštaja sa koncerata, beleženje intervjua, i istovremeno sam postala nezvanički hroničar novosadske scene, pa i događaja u CK13. Jedan od razloga je taj što sam relativno blizu živela i deo svog slobodnog vremena sam provodila na programima u Crnoj kući.

Crna kuća je za mene i, verujem, za mnoge od nas, bila Žuta kuća naše generacije. Realno, nismo je se sećali, nismo nikad bili na koncertu u Žutari ili na času škole crtanja. Naša potreba da imamo mesto koje ćemo prihvatiti kao blisko i kao svoje, nije samo generacijska i lokalna stvar, nego je i aktivistička potreba. Gde drugde pronaći knjige o istoriji Drugog svetkog rata, priručnike o pisanju projekata i vođenju sastanaka? Gde drugde pronaći pamflete i ideje iz alternativnih društvenih centara koje te zanimaju?

Nakon što sam 2010. Zvanično postala volonterka Omladinskog centra CK13, dobila sam priliku da vidim kako funkcioniše mesto koje sam samo doživljavala kroz programe ili iz bekstejdža. Pored lepljenja plakata za programe bilo je i manje dosadnih aktivnosti (vođenje programa, učestvovanje na radionicama, kuvanje veganske klope). U martu, nakon internog konkursa za nove koordinatore programa, postala sam jedna od koordinatorki programa.

Bio je to za mene period sa puno entuzijazma, potpune izgubljenosti, bez ikakvog priručnika i sa malo saveta. Koordinirali smo, sastančili, pisali ideje za projekte, poboljšavali program i broj publike se povećavao. Sastančili smo, pregovarali, pokušavali… Zanimljivo je da je veći deo programa bio pravljen “pomoću štapa i kanapa”, bez  budžeta, pod parolom “snađi se”, ali sa puno energije i puno zagriženosti za etiku “Uradi sam”. Jedan od prvih koje smo izmaštali i pokrenuli uz pomoć naše voloterke Rose i njenog projekta aktivističke veganske kuhinje je “Otvorena kuhinja”. Velika mi je radost bila i da završim pokrenutu ideju novog muzičkog programa “Come Out and Play”, namanjenu mladim bendovima. Ideju sam razvila i ostvarila, a ne bi bila moguća bez svih u kolektivu (logo, snimanje nastupa bendova, press clipping, iznajljivanje više nego povoljno opreme iz Paklene pomorandže… Lista je duga).  Za manje od godinu dana, svakog, a kasnije svakog drugog vikenda, dva-tri mlada benda su nastupala sa potpunom backline opremom. Cena karte je bila simboličnih 100 dinara. Publika je mahom bila iz redova prijatelja. Ono što je ostalo vezano za “Come Out and Play” su zbunjeni klinci na bini kako slušaju upute tonca, kako mi se obraćaju sa “Vi”. To im je bio prvi susret sa “poznatim mestom u gradu, sa dobrim ozvučenjem”, prvi susret sa mestom na koje su ih roditelji verovatno teškom mukom pustili da idu.

Nakon potpunog gubitka energije, volje za dalji rad i susreta sa sindromom sagorevanja, vratila sam se na mesto volonterke, kao urednica-članica kolektiva Infoteke CK13 (uz stalan posao nevezan za nevladin sektor). Ideja za nastanak Infoteke se provlačila dugo kroz naše priče i sastanke. Tek nakon preseljenja kancelarije na sprat i zahvaljujući entuzijazmu volontera Jakoba, otvorio nam se slobodan prostor u prizemlju, kao savršen prostor za alternativnu biblioteku, info štand i malu distro radionicu za kopiranje fanzina. Ubrzo smo kreirali program koji se zasnivao na informisanju, obrazovanju i diskusiji o važnim pitanjima za lokalniu zajednicu i mlade: feminizam, javni prostori, tranzicija, anti-semitizam i fašizam. Pored projekcija aktivističkih dokumentarnih i igranih filmova, sve su češće organizovane i diskusije sa publikom. U okviru ovakvih diskusija jedna od važnih tema za publiku je bila i aktivizam na internetu i pismenost na mreži – korišćenje opensourse programa. Od svog osnivanja, CK13 podržava korišćenje i promovisanje open sourse operativnog sistema, pre svega distribucije Linuxa. Iz ove ideje, razvila sam poseban deo edukacije (IT edikacija) u okviru Infoteke CK13 koja je imala za cilj da pruža nove mogućnosti u radu na mreži i na računaru, koristeći open source. IT edukacija je imala četiri radionice sa predavanjima. Sve radionice su bile praktične i snimljene su. Materijal je montirao naš tehničar-tonac Žolt (direktore:)). DVD video izdanje ove edukacije je bilo dostupno svima i besplatno distribuirano.

Pored stalnih evaluacija, sastančenja i planiranja programa, gledali smo i svet van kuće. Nisam osećala strah kada je bačen molotovljev koktel, kada je bačena petarda topovski udar, kada su lomljeni prozori, kada je kamenje letelo kroz prozor sa ulice, kada je kamera zabeležila napadače i kada se nakon toga ništa nije desilo sa  istragom protiv n.n. lica. Osetila sam neizvesnost, zbunjenost. Čuvala sam svaki kamen i ostatke petarde koji su bačeni. Šalili smo se sami sa sobom da treba da čuvamo te predmete za mali Muzej nasilja. Muzej nasilja je bio pogled na društvo i stajao je iza knjiga na prvoj polici u Infoteci.

Šalili smo se da na događajima prijateljskih organizacija uvek vidimo ista poznata lica, slušamo iste priče o istim problemima i da smo sami sebi publika. Za goste smo imali inicijative, grupe, organizacije koje su rasle, njihove ideje su rasle i menjale lokalne politike, politike o javnim prostorima i zagovaranja. Generacijske ili lokalne bitke započete sa Otvoreno o javnim prostorima, na sastancima Za javne prostore, Studenskim protestima, sastancima za osvajanje Kasarne, na čišćenju zapuštene barake u Kineskoj četvrti, Kritičnom masom Biciklističke inicijative… Grad se ipak menja. Sva ta poznata lica utiču na nas, utičemo jedni na druge, menjamo sebe, druge i grad, u želji da bude bolje. Problem u gradu trenutno možda nije samo nedostatak prostora i programa za mlade, nego i apatija.

Sada radim u jednoj sjajnoj privatnoj firmi u sektoru podrške korisnicima programa. Za pet godina četiri puta sam se selila po Novom Sadu, a svaki put je to moralo biti na pet minuta hoda od CK13. U slobodno vreme učim jezike, predajem engleski koji mi je struka, a vikendom ponekad svratim i do CK, mog centralnog komiteta.

 

Jelena Tipšin

Podeli na:

facebook twitter