grupa-izadji-jpg
Glasilo 16. Apr '17.

Tagovi

Parče slobodnog neba

Izađi! u CK13

 
Za LGBT pokret u Novom Sadu 2010. godina je označila svojevrsni “aktivistički coming out”. Prvi put u istoriji pokreta izlazimo iz podruma, katakombi, “skrivenih” lokacija i svoje delovanje selimo u javni prostor. Dve grupe koje su u to vreme radile sa LGBT osobama u Novom Sadu, grupa IZAĐI i NLO, počinju da realizuju svoje aktivnosti u Omladinskom centru CK13.

 

Zašto je ovo toliko veliki događaj?

Zato što govorimo o jednom vrlo turbulentnom periodu – politička klima sa jedne strane i vrlo tenzična atmosfera unutar LGBT pokreta sa druge strane. Tu godinu je obeležila velika količina nasilja i homofobije u javnosti – izjave političara, mediji koji su neprestano dolivali ulje na vatru, otvorene pretnje, lov na aktiviste po ulici i njihovo prebijanje.

Kada je LGBT zajednica 2009. godine ušla u fokus medija zbog uklanjanja Zakona o zabrani diskriminacija iz skupštinske procedure na insistiranje SPC i ostalih verskih zajednica, i njegovog konačnog usvajanja, tadašnja vlast zabranjuje beogradsku Povorku ponosa na vrlo kontroverzan način – izmeštanjem povorke iz centra grada na lokaciju kod tržnog centra “Ušće”. Sve ovo prati vrlo neobjektivno izveštavanje medija, poređenje povorke sa orgijama na Terazijama, prikazivanje vrlo eksplicitnih slika i aktivno delovanje ultradesničarskih i navijačkih grupa. Neki od tadašnjih aktivista su zbog pritisaka i otvorenih pretnji smrću morali da napuste zemlju.

Godinu dana kasnije, u Beogradu je održana prva Parada ponosa – pod vrlo sumnjivim okolnostima i pod okriljem Ministarstva za ljudska i manjinska prava. Parada ponosa je tada potpuno ogoljena bilo kakvih političkih poruka i zahteva i praktično svedena na dve stvari – checkbox koji je ministarstvo moralo da štiklira te godine i scenografija za snimanje par kadrova za jedan film sa vrlo problematičnom porukom. Taj dan je 6.500 huligana potpuno demoliralo centar Beograda i ušlo u otvoreni sukob sa velikim brojem policajaca u kordonima (preko 5.000). Sa druge strane kordona, situacija je bila potpuno groteskna – šareni baloni, muzika, ministar koji drži govor… I svi mi, zloupotrebljeni aktivisti, šetamo u toj lošoj predstavi pod parolom “možemo zajedno”.

Realna situacija je bila ta da nismo mogli zajedno. Sav taj teret je doveo do potpunog urušavanja LGBT pokreta u Srbiji. Aktivisti i organizacije su počeli da optužuju jedni druge, pronalaze način da diskvalifikuju svoje neistomišljenike i praktično su postale disfunkcionalne u onome čemu treba da služe – da učine život LGBT zajednice u Srbiji boljim.

Sa porastom vidljivosti LGBT populacije, rasli su i problemi sa kojima se zajednica svakodnevno suočavala, od svoje najbliže okoline, porodice, škole/fakulteta, ulice, do državnih institucija. Sve to je ostavljalo duboke psihičke i emotivne izazove koje LGBT osobe nisu bile sposobne pojedinačno i same da rešavaju. Državne institucije koje imaju za posao podršku mladima tokom njihovog razvoja su retko bile od pomoći, pre svega zbog suštinskog nerazumevanja i neprihvatanja ove populacije. Sa druge strane, donatori u to vreme nisu prepoznavali ove probleme, pa je i finansiranje projekata koji se bave ovom temom izostajalo.

Kao reakcija na ovu zamršenu situaciju, u Novom Sadu se dešava “aktivistički coming out”. Dve grassroots grupe iz Novog Sada se priključuju životu Omladinskog centra CK13 i prvi put počinju da rade i deluju u jednom javnom prostoru zajedno sa drugim grupama koje su bile prisutne u Kući. Dakle, dve vrlo šokantne novosti za to vreme – pederi i lezbejke zajedno; i pederi i lezbejke sa drugima u javnom prostoru.

U martu 2010. godine Grupa IZAĐI započinje prvi ciklus grupe podrške za mlade gej muškarce, koji je bio pilot projekat finansiran u potpunosti spostvenim sredstvima. Fokus rada grupe je bio na osnaživanju mladih gej muškaraca, kao i njihov lični i socijalni razvoj. Kasnije je veliki deo ovih mladih ljudi postao srž grupe u daljim aktivnostima Grupe IZAĐI.

U odnosu na lezbejsku grupu koja je politički bila osvešćena i radila u okvirima drugog talasa feminističke teorije, gejevi su u jako maloj meri bili svesni političkog konteksta i za njih nije važilo “lično je političko”. To je bio jedan od glavnih izazova ulaska u kuću sa vrlo jasnom i snažnom politikom i uspostavljanja našeg LGBT “omladinskog kluba” u potkrovlju CK13. Međutim, principi i vrednosti omladinskog rada koje sa sobom nosi Grupa IZAĐI su ubrzo prepoznati kao potpuno komplementarni sa politikom CK13, te su poslužile kao baza za “pravila” života u Kući.

Uprkos tome što gej zajednica u Novom Sadu tada nije imala percepciju Kuće kao LGBT-friendly mesta, potpuno je neverovatno koliko brzo smo počeli da se osećamo sigurno u njoj i CK13 doživljavamo svojom drugom kućom, a pojedini mladi i jedinom kućom u kojoj mogu da budu ono što jesu. Dok je na ulici divljala homofobija i “ubij-zakolji” atmosfera, u potkrovlju smo napravili jednu malu oazu: sedeli bismo na terasi i maštali o tome kako ćemo jednog dana obojiti ceo krov kuće u dugine boje, izlepiti Novi Sad nalepnicama duginih boja sa jasnom porukom “nisi sam”. Osećali smo se kao  pušteni sa lanca na kom smo bili vezani jako dugo.

Apsolutni prioritet je bio prostor. Važno je bilo da mladi koji su bili šikanirani na sve strane, izbacivani iz kuće, maltretirani u školi, prebijani na ulici, zlostavljani u vezama; imaju parče sigurnog prostora u ovom gradu u kom mogu nešto da nauče, da otvoreno pitaju, pročitaju, besplatno koriste internet ili prosto da budu tu u situacijama kada se nigde drugde ne osećaju bezbedno. Ovo je predstavljalo poseban izazov u periodu kada je kuća više puta napadana razbijanjem prozora i molotovljevim koktelima, a učinkovita saradnja sa policijom nije postojala.

Plašili smo se da će to nasilje da se proširi i na unutrašnjost kuće i da će naš siguran prostor, tj. prostor koji smo tako osećali biti kompromitovan.

Sa ove distance, sve ovo je malo kontradiktorno: govorimo o “sigurnom prostoru” u javnom prostoru, u “ubij-zakolji” vremenu, kada su svi znali da su pederi u CK13. Da li je to realno bio siguran prostor? Pa naravno da nije! Bilo ko je mogao da uđe i napravi ozbiljan problem. Ipak, za nas je to bio NAŠ prostor, naše parče sigurnosti i bili smo spremni da ga branimo. Ne samo mi koji smo bili u organizaciji, nego i mladi koji su dolazili na aktivnosti. Taj osećaj vlasništva nad našim ćoškom u potkrovlju se ubrzo preneo na celu kuću. Mladi gejevi su učestvovali u svim aspektima života kuće – od krečenja i velikih spremanja, do volontiranja u Otvorenoj kuhinji i rada u Infoteci. To je bio momenat ne samo “coming out-a”, već i integracije. Po prvi put smo se osetili prihvaćenim, delom društva, po prvi put smo mogli da dišemo, iako i dalje ne baš jako duboko. Ali disali smo, smejali, imali žurke i druženja, živeli…Na neki način poverovali smo da je promena moguća i u ovoj zemlji, da je život van ormana moguć, da rad naše grupe može da donese promene mladim LGBT osobama u Novom Sadu, a možda i u Srbiji.

I tako, u vreme divljanja ekstremne desnice u društvu, u jednom sigurnom prostoru, grupa mladih neguje različitosti i praktikuje prihvatanje drugih – čak i mladih koji slušaju folk zvezdu sporne političke prošlosti; jer ekstremizmu i isključivanju nije bilo mesta. Tokom dve godina rada Grupe IZAĐI u CK13, možemo da kažemo da smo se razvijali zajedno i odvojeno, da smo rasli i shvatili da je siguran prostor postavljen i da je vreme da Grupa IZAĐI počne samostalan život.

Grupa IZAĐI se 2012. godine registrovala kao udruženje građana – Grupa za podršku mladim LGB osobama “IZAĐI” i od tada je fokusirana na lični i socijalni razvoj mladih gejeva i lezbejki u Novom Sadu. CK13 je poslužila kao plodno tle za naš rad – pružila nam priliku da se uspostavimo, vidimo da možemo, da se osnažimo, a onda smo se osamostalili. U međuvremenu, desila nam se i tzv. “smena generacija”, imamo nove mlade ljude koji kreiraju programe, sprovode aktivnosti i predstavljaju organizaciju, što je bio veliki korak. Kako smo jačali, tako smo počeli da koristimo i nove javne prostore za naše aktivnosti, sarađujemo sa novim organizacijama, imamo nova lica u medijima – što je iz perspektive 2010. godine bilo potpuno nezamislivo.

Uprkos tome što smo radili u periodu kada su nam životi doslovno bili ugroženi, kada bi svako pojavljivanje u medijima podrazumevalo skrivanje narednih par nedelja; to je bilo vreme vrlo intenzivnog učenja i rada na sebi, testiranja svojih vrednosti i principa, i učinilo nas onakvima kakvi jesmo danas. Podrška od strane velikog broja organizacija i interesovanje mladih za grupu i njene programe ukazuje na to da smo na dobrom putu. Profilisali smo se kao jedina LGBT omladinska organizacija u Vojvodini i sada radimo na ostvarivanju prepoznatosti našeg rada od strane lokalne i pokrajinske vlasti, kao i direktne podrške u uspostavljanju novog LGBT omladinskog kluba, prostora za podršku mladim LGBT osobama i njihovim porodicama, prostora u kojem će biti prihvaćeni baš onakvi kakvi jesu.

 

Adorjan Kurucz

Podeli na:

facebook twitter