Italijanski neorealizam: Čudo u Milanu + Umberto D

21h
Čudo u Milanu (Miracolo a Milano, 1950)

Režija: Vittorio De Sica
Scenario: Cesare Zavattini, V. De Sica, prema Zavatinijevom romanu “Siromasi su ludi” (1937)
Muzika: Alessandro Cicognini
Uloge: Francesco Golisano, Brunella Bovo, Paolo Stoppa, Guglielmo Barnabò
Trajanje: 100 min

Sinopsis: Nakon smrti dobre Lolote koja ga je odgojila, Toto dospeva u sirotište. Kada napuni osamnaest, napušta sirotište i nastanjuje se u sirotinjskoj milanskoj četvrti gde upoznaje Edvigu, s kojom stupa u emotivan odnos, mladića Artura kojeg spasi od samoubistva, egoističnog Rapija i mnoge druge. Jednoga jutra u četvrt dođu dvojica bogataša, Mobi i Brambi, koji nameravaju da kupe zemljište radi istraživanja nafte.

Jedino stilizovano delo neorealizma, pokušaj je De Sice i Zavattinija da nadiđu temeljna faktografska načela pokreta. Stoga su film uobličili kao fantastičnu alegoriju na društvene probleme onovremene Italije, odnosno, tragikomediju pod vidljivim uticajem Č. Čaplina, pa su ga strukturisali na nizu suprotnosti: između siromašnih i bogatih, zatim između realističkog prikaza društvene situacije i simboličkih motiva (poput završne sekvence leta siromaha na smetlarskim metlama ka nebu), odnosno, između oštre satire ljudskih mana (poput pohlepe) i društvene nepravde proizašle iz klasnih podela i vizuelno poetičnih prizora.

22.45h
Umberto D (1951)

Režija: Vittorio De Sica
Scenario: Cesare Zavatini
Muzika: Alessandro Cicognini
Uloge: Carlo Battisti, Maria Pia Casilio
Trajanje: 89 min

Sinopsis: Penzionisani činovnik Umberto, čovek bez porodice, s malo prijatelja, kojem je jedini drug pas, živi kao podstanar u istoj sobi već trideset godina. Skromne penzije, duguje 15 000 lira gazdarici, pa se nalazi pred izbacivanjem. Uzaludno pokušava nabaviti ta minimalna sredstva; nastojeći po svaku cenu da zadrži dostojanstvo, neuspešno uvežbava pseto da prosi. U očaju se odlučuje na samoubistvo, od čega ga odvraća pas.

Naslovni lik iznimno sugestivno tumači C. Battisti, po profesiji univerzitetski profesor, a film ima i autobiografski karakter (De Sicin otac je bio činovnik koji se mukotrpno brinuo o porodici, a zvao se Domenico – D u naslovu filma).

Poslednje veliko delo stvaralačkog tandema De Sica–Zavattini, film s izrazitim čaplinovskim elementima (preplitanje tragičnog i komičnog, pesimističnost koja ipak ne može potpuno da uguši nadu, lik društvenog marginalca čiji je jedini pomagač biće o kojem se on zapravo brine), poslednje je veliko ostvarenje neorealizma. Usredsređen na psihologiju jednog junaka, film je izvršio prelaz prema tzv. neorealizmu duše ili “rekonstruisanom neorealizmu”.