Glasilo

ANIMAL MODE (Intervju sa Aleksandrom Škorićem i Lavom Kovačem)

lav Kovač

Aca i Lav su bubnjari mlađe generacije koji svojim nastupima odudaraju od tipičnog komercijalno-klupskog pristupa jazzu. Obojica su usmereni na autorski rad, istraživanje i saradnju sa mnogobrojnim muzičarama iz zemlje i inostranstva. Zahvaljujući njihovom angažmanu, prisustvovali smo uzbudljivim jazz koncertima u CK13. Zbog toga smo odlučili da porazgovaramo sa njima o njihovom viđenju jazza, lokalne scene i o njihovim budućim planovima.

Aco, Lave, obojica ste bubnjari i pri tom još jazz bubnjari. Otkud želja za jazz izražajem i odluka da se posvetite muzici u tom pravcu?

Lav: Ne bih mogao staviti prst na neki konkretan momenat. Ja sam učio klasične udaraljke u muzičkoj školi. Paralelno sam učio da sviram bubanj, kod kuće, sa knjigama. Do srednje škole slušao sam svašta što mi je pasalo i na šta su me roditelji usmeravali. Jazz se pojavio u mom životu tokom srednje škole, kao i nekolicini drugih iz moje generacije. Moguće da je socijalni kontekst zaslužan za pojavu interesovanja prema jazz muzici. Rekao bih da smo mi veoma “plodna” jazz generacija u gradu – Marko Čurčić, Zolt Ardjelan, Ljuba Turajlija, Aca Škorić – svi smo ista generacija i svi smo završili u inostranstvu na jazz studijama. Jazz je bio način da se svi spojimo kao studenti muzike, kroz izraz koji iziskuje individualnost pre nego samo umeće zanata.

Aca: Želja dolazi iz želje za slobodom, deljenjem i kreacijom. Jedinstven je osećaj koji se kroz improvizaciju i kreaciju budi i deli. To je jedinstvena sila i odlučio sam da nastavim sa njom. Zahvalan sam na svemu što se kroz improvizaciju deli i pruža.

Šta vam je bitno dok stvarate muziku?

Aca: Sve. Sve što je u tom trenutku. Prostor između iskustava koja su nas dovela do tog trenutka, i čežnji, molitvi i otvorenosti za iskustva koje će doći. Blagoslov je slušati, deliti i stvarati muziku.

Lav: To je veoma promenljivo. Meni se to menjalo nekada iz dana u dan. Sada te faze traju nešto duže. Ono što je konstanta je da sam stalno tražio načine da pronalazim ono što je u meni samom, da kanališem svoju individualnost i potenciram originalnost. To me je vozilo da krenem da komponujem i sviram klavir mnogo više poslednjih nekoliko godina. U procesu komponovanja težim što jasnijoj polaznoj ideji, istražujem njene mogućnosti i ispitujem u kakav emotivni kontekst želim da je stavim, što odlučuje o stilskim, estetskim i drugim elementima muzike. Svirački, konkretno za bubanj, poslednjih godina težim iščišćavanju od nepotrebnog. Voleo bih da poslušam svoj snimak jednog dana i da ne čujem ništa manje ni više od onog što je bilo potrebno da bi ideja bila preneta. A šta je ideja? Ona se stalno menja kako se ja menjam kroz život i zavisi od ljudi sa kojima stvaram, i od njihovih ideja. Mora to sve negde da se spoji.

Obojica studirate ili ste studirali u Groningenu. Šta vam je ovo iskustvo donelo i promenilo u vašem muzičkom i privatnom životu?

Aca: Donelo je predivne ljude i trenutke provedene sa njima. Uviđanje o povezanosti. Ljubav… I to se odražava na muziku.

Lav: Sve! Heh. Sećam se da sam jednom šetao sa Acom od jedne do druge zgrade konzervatorijuma i pričali smo baš o tome. Shvatio sam da je ta promena sredine meni donela potpunu promenu perspektive u odnosu na život i na delovanje. Svet se izokrenuo, ili se, u stvari, okrenuo na pravu stranu. Ovde, u Srbiji, svi se žale. To nam je poznato. Većina sebi pridaje neke božanstvene moći i sposobnosti, ali zapravo ništa ne radi. U meni je to stvaralo određene komplekse, jer su moj dečački duh i stvaralačka energija kroz odrastanje često nailazili na otpor ljudi koji me nisu shvatali dovoljno ozbiljno i koji su samo u najmanjoj meri želeli da se angažuju. A onda i problem male sredine, čim je nešto drugačije od onog konvencionalnog, odmah je odbacivano. Otišao sam u Holadniju i vrlo brzo shvatio – SVE je moguće. Zavisi koliko radiš i koliko se zapravo iscimaš za ono što želiš. Oslobođeni straha od novog, prihvatali smo oberučke sve što je drugačije i neuobičajeno. “Animal Mode” rekao je jedan južnokoreanski gitarista za Acin i moj bubnjarski stil. Njemu je taj balkanski senzibilitet potpuno vanzemaljski. Ali, tako smo svi učili jedni od drugih, umesto da se ukalupljujemo. Uzajamno poštovanje i negovanje različitih senzibiliteta, kultura i načina razmišljanja je ono što se u Holandiji vidi kao najplodniji vid razvijanja i stvaranja. A to daje krila.

Sami organizujete koncerte, okupljate ekipu. Ovo vidimo kao čin samoorganizovanja i animiranja scene. Kako bi ocenili lokalnu jazz scenu i da li je potrebno nešto menjati? Ako da, na koji način?

Aca: Džez i improvizovana muzika u Novom Sadu žive. Da bi se to još više osvestilo, bilo bi dobro da postoji bolja povezanost između klubova i festivala, sa umetnicima, kao i još jače ujedinjavanje umetnika između sebe. Jedna od naših misija, gledano iz perspektive 21. veka, jeste da čovečanstvo učinimo srećnijim.

Lav: Moram priznati da od kada sam otišao, scena je u nekoj meri izgubila svoj avanturistički karakter koji je imala još u sessionima u Foxtrotu i Bunker Hillu. Tamo se stvarno svašta sviralo. Vidim da sada ima jazz bendova koji sviraju više za vlasnike fensi kafića nego za urbanu alternativnu masu. To mi je žao. Čini mi se da ima sjajnih svirača, više nego što ih je bilo pre, ali problem je zapravo stari – Novi Sad ima više scena i klanova muzičara, bili to jazzeri, stariji ili mlađi, free improvizatori, fankeri, Jimi Hendrix klonovi itd. Ništa i niko ih ne povezuje. Sećam se da sam bio jedini koji je iz prostoraje Improstora skakao kod Duje u Wheels, pa svirao koncert sa simfoničarima ili sa svojim ocem. Sada mi se čini da mi se “praštalo” jer sam bio mlad. To se inače ne dešava. Voleo bih kada bi postojala platforma koja bi na neki način povezala ove scene i ljude.

Ova godina će biti zapamćena po smrti Ornetta Colemana koja je ponovo pokrenula debate o tome da li u jazzu još uvek ima prostora za inovaciju i rušenje barijera. Kako vi gledate na ova pitanja i koji savremeni jazz muzičari za vas predstavljaju pokretačke sile?

Lav: Jazz je pustio korenje u gotovo svakoj muzici na planeti. Jazz je neiscrpni izvor. Barijere su srušene. Oslobođeni smo stega. Ali to stvara nov problem – šta radiš kada možeš bilo šta da radiš? Problem je kreativne prirode. Ornette je znao šta ga steže. Ja trenutno ne osećam da me bilo šta steže, ne znam čega da se oslobađam. To je možda problem ove epohe. Za mene je Wayne Shorter jedini inovator. Možda ih ima još, ali ja ih nisam čuo. Mislim da je Wayne Shorter jedini za koga bi Wynton Marsalis mogao reći da je jazz, a Ornette Coleman da je reformator.

Aca: Nemerljivo je dokle se može videti, čuti i osetiti bez barijera. Prostor je relativan i otvorenih kapija prema novom. Sile su oni koji nastavljaju. Pokretanje sile dešava se svaki dan, širom univerzuma i uzajamno je povezana sa umetnicima i publikom. Deljenje. Ornet je kao svetlost. Obasjao je i usmerio energiju ka slobodi. Još uvek to čini. Hvala mu.

Osim što spada među najviše domete u muzici, u umetničkom i izvođačkom smislu, jazz je oduvek imao i angažovanu, političku stranu. Koliko je vama ta strana bitna u jazzu?

Lav: Mislim da je otpor prema sistemu već u tome što odbijamo da se plasiramo u kockice i šablone. Meni je jako privlačno to trenje koje se dešava. U mom slučaju, trenja najviše ima između moje prirode i školskog sistema.

Na kojim projektima trenutno radite i da li imate neke konkretne planove za budućnost?

Aca: Radim u okviru dua “Sitting Bull”, sa Federikom Pocerom na klaviru, i iščekujemo izlazak albuma sredinom oktobra. Takođe, album sastava “Falge” je u završnoj etapi i jedva čekamo da ga podelimo sa svima. Ovog leta imao sam divnu turneju u Srbiji, Transilvaniji i Holandiji sa triom “3 Times 7”, u kom sviram sa Joritom Vesterhofom (gitara) i Markom Čurčićem (bas). Tu je i “Esoteric Oil Lamp” sa Vojom Savkovim, Acom Pejčićem i Ćuretom. Stvaramo i planiramo kombinaciju vizuelnih, grafičkih projekcija sa improvizacijom, džezom i Andrlom koji nas veoma inspiriše.

Lav: Tu su KUHN FU – psychedelic jazz rock bend u kom pored mene sviraju muzičari iz Nemačke, Turske i Izraela. Skoro nam je izašao drugi EP, Kuhnstantinopolis. Zatim duo sa Evijom Vebere iz Letonije pod nazivom Howling Owl, za mene lično veoma uzbudljiv sastav u kom pored bubnja sviram i synthove, soundscapeove i pravim beatove na laptopu, pišem muziku i tekstove. Tu je, naravno, stabilni angažman s mojim ocem, Borisom Kovačem. Radim trenutno i na albumu elektronske muzike kojom se bavim od malena. Imam plan za jedan autorski instrumentalni bend. Voleo bih da u jednom bendu sviram samo klavijature. I da se ušljakam da sviram s Bjork No, to će sve morati da sačeka, jer sam u narednom periodu PREzauzet!

Razgovarao Ozren Lazić