Glasilo

Društvena konstrukcija jestivih tela i kulturološki mit o ljudima kao predatorima (Kerol DŽ. Adams)

Feminizam

Jesmo li predatori ili nismo? U pokušaju da sebe sagledamo kao prirodna bića, neki tvrde da su ljudi jednostavno predatori, poput nekih drugih životinja. Pri tom se vegetarijanstvo vidi kao neprirodno, dok se jedenje drugih životinja uzima kao paradigmatično. Pobornicima prava životinja se prebacuje nerazumevanje “da je podređenost jedne vrste drugoj vrsti prirodan način održivosti života”. Dublja disanologija sa životinjama mesožderima ostaje neispitana, jer je predstava čoveka kao predatora u skladu sa idejom da treba da jedemo meso. Zapravo, samo 20% ne-ljudskih životinja su mesožderi. Možemo li zaista praviti generalizacije na osnovu ovog saznanja i tvrditi da pouzdano znamo šta je “prirodno”? Da li možemo da procenimo ljudsku ulogu na osnovu ove paradigme?

Neke feministkinje trvde da je jedenje životinja prirodno jer nemamo dupli stomak ili ravne kutnjake poput biljojeda, kao i zato što šimpanze jedu meso i uživaju u njemu. Ovo zaključivanje na osnovu anatomije je selektivno. Ustvari, većina primata su biljojedi. Iako neke šimpanze jedu meso, i to najviše šest puta mesečno, neke uopšte ne jedu meso. Meso čini svega 4% ishrane šimpanzi; mnoge jedu insekte i ne jedu mlečne proizvode. Podseća li ovo na ljudsku ishranu?

Šimpanze su, kao i većina mesoždera, nesumnjivo bolje opremljene za hvatanje životinja nego ljudi. Mi smo mnogo sporiji od njih. One imaju duge očnjake za kidanje krzna; svi homonidi su izgubili očnjake pre tri i po miliona godina, očigledno da bi im se omogućila ishrana bazirana na voću, lišću, povrću, koštunjavom voću i mahunarkama. Čak i ako uspemo da uhvatimo životinju, ne možemo da raskomadamo njenu kožu. Istina je da šimpanze vide meso kao ‘poslasticu’. Kada su ljudi živeli nomadskim životom i kada je ulje bilo retkost, meso mrtvih životinja predstavljalo je dobar izvor kalorija. Može biti da je aspekt “uživanja” mesa povezan sa prepoznavanjem mesa kao bogatim izvorom kalorija. Međutim, mi više nemamo potrebe za tim, jer naš problem nije nedostatak masnoće već previše masnoće.

Kada se koristi argument da je jedenje mesa prirodno, pretpostavka je da moramo konzumirati životinje kako bismo preživeli, jer je to u skladu sa životom koji nije ometen veštačkim kulturološkim prinudama koje nas lišavaju iskustva nas samih kakvi zaista jesmo, kao da je moguće dostići neko apsolutno neposredno prirodno stanje. Paradigma o životinjama mesožderima pruža uverenje da je jedenje životinja “prirodno”. Ali, kako možemo znati šta je prirodno, kada je u pitanju ishrana, ako uzmemo u obzir društvenu konstrukciju stvarnosti i činjenicu da ljudska istorija upućuje na izuzetno mešovite pouke o jedenju životinja? Neki jedu; neki ne jedu meso.

Argument o tome šta je prirodno, a što u jednom smislu predstavlja ono što nije kulturološki konstruisano, ono neveštačko, ono što nas vraća nama samima, pojavljuje se u različitim kontekstima koji uvek pobuđuju “feminističku” sumnju. Često se argumentuje da je podređenost žena muškarcima prirodna. Ovaj argument pokušava osporiti društvenu relanost pozivajći se na “prirodno”. Argument o “prirodnom” predatoru takođe ignoriše društvenu konstrukciju. Budući da jedemo tela na potpuno drugačiji način od drugih životinja (sečemo ih, ne jedimo ih dok su sveže mrtva, termički ih obrađujemo i kombinujemo sa drugom hranom), šta je ono što taj čin jedenja čini prirodnim?

Meso je kulturalni konstrukt načinjen tako da deluje prirodno i neizbežno. Individua koja se koristi argumentom analogije sa mesožderima, verovatno je konzumirala meso i pre nego što je progovorila. Racionalizacije za konzumiranje mesa ponuđene su joj u dobi od 4 ili 5 godina usled nelagodonosti otkrića da meso koje konzumira potiče od mrtvih životinja. Ukus mrtvog tela je prethodio racionalizacijama i omogućio jaku osnovu verovanju da su racionalizacije i istinite. Ljudi koji pripadaju baby boom generaciji, suočavaju se sa dodatnim problemom, a to je kanonizacija mesa i mlečnih proizvoda kao dve od četiri osnovne grupe hrane. (To se dogodilo 1950, kao posledica aktivnog lobiranja mesne i mlečne industrije. Na prelazu iz 19. u 20. vek bilo je dvanaest osnovnih prehrambenih grupa.) Dakle, ne samo da se pojedincima nudilo zdovoljenje ukusa u mesu, već oni veruju u ono što im se neprestano govori od detinjstva, da je meso mrtvih životinja neophodno za ljudski opstanak. Ideja da je jedenje mesa prirodno nastaje u ovom kontekstu. Ideologija čini da se ono veštačko pokaže kao prirodno, predestinirano. Zapravo, sama ideologija se gubi iza fasade pitanja “hrane”.

Ako jedemo životinje, onda smo u svakodnevnoj interakciji sa njima. Međutim, ova izjava i njene implikacije su repozicionirane tako da životinja nestaje, pa se kaže da smo mi, zapravo, u interakciji sa formom hrane koju nazivamo “meso”.
U “Seksualnoj politici mesa” (Carol J. Adams, The Sexual Politics of Meat: A Feminist-Vegetarian Critical Theory, Continuum, New York, 1990.), ovaj konceptualni proces unutar kojeg životinja nestaje nazivam strukturom odsutnog označitelja. Životinje su i imenom i telom načinjene odsutnima kao životinje, da bi postojale kao meso.
Ako su životinje žive, one ne mogu biti meso. Tako mrtvo telo zamenjuje živu životinju i životinje postaju odsutni označitelji. Bez životinja ne bi bilo jedenja mesa, ali su životinje odsutne iz čina jedenja mesa jer su pretvorene u hranu. Životinje su učinjene odsutnim kroz jezik koji preimenjuje mrtva tela pre samog čina jedenja. Odsutni označitelj nam dopušta da zaboravimo na životinju kao na nezavisni entitet. Pečenje na tanjiru je odvojeno od tela svinje koje je nekad bilo. Odsutni označitelj nam, takođe, omogućava da se odupremo naporu da se životinje učine prisutnima, perpetuirajući hijerarhijski odnos sredstvo-cilj.

Odsutni označitelj proizilazi iz ideologije i dodatno podstiče ideološko tlačenje: rasističko-patrijahalna ideologija proizvodi kulturnu matricu čovek-životinja, proizvodi kriterijum koji postavlja razliku u vrsti kao bitnu prilikom određivanja ko je sredstvo, a ko je cilj, i zatim nas indoktrinira da verujemo da treba jesti životinje. Istovremeno, struktura odsutnog označitelja čini životinje nevidljivim u našem razumevanju patrijahalne ideologije i onemogućava da ih učinimo vidljivim. To znači da mi nastavljamo da se ophodimo prema životinjama s obzirom na ljudske potrebe i interese: vidimo životinje kao korisne i konzumentne. Značajan deo feminističkog diskursa učestvuje u ovoj strukturi kada ne uspeva da učini životinje vidiljivim.

Ontologija rekapitulira ideologiju. Drugim rečima, ideologija stvara ono što se čini da je ontološko: ako su žene ontologizirane kao seksualni objekti (ili kao objekti za silovanje, po nekim feministkinjama), onda su životinje ontologizirane kao nosioci mesa (flesh). Prilikom ontologiziranja žena i životinja kao objekata, dominantan jezik istovremeno eliminiše da je neko drugi subjekt/izvršilac/činilac nasilja. Sarah Hoagland prikazuje kako se ovo odvija:

“John tuče Mary”
postaje
“Mery je tukao John”
onda
“Mary je tučena”
i konačno
“tučena žena”
zatim
“zlostavljana žena”.
(Hoagland 1988, 17-18)

S obzirom na nasilje nad ženama i stvaranje pojma ‘zlostavljana žena’, Hoaglandova primećuje da
“ono što muškarac čini ženi postaje deo ženske prirode. I Johna u potpunosti gubimo iz vida.”

Shvatanje životinjskog tela kao jestivog događa se na sličan način, uklanja se učešće ljudi koji kupuju mrtve životinje i konzumiraju ih:

“Neko ubija životinje kako bih ja mogao da jedem njihova tela (corpse) kao meso (meat)”
postaje
“Životinje se ubijaju da bi se jele kao meso”
konačno
“Životinje su meso”
zatim
“meso.”

Ono što ljudi čine životinjama postalo je deo prirode životinja, i u potpunosti gubimo iz vida našu ulogu.

Carol J. Adams, The Social Construction of Edible Bodies and Humans as Predators, ‘Ecofeminism and the Eating of Animals,’ Hypathia, br. 6, proleće 1991, str. 134-137

Prevod sa engleskog Otvorena kuhinja CK13

Kerol Dž. Adams (Carol J. Adams) je američka ekofeministkinja i zagovornica prava životinja;

poznata je i kao začetnica feminističke teorije brige u zooetici. Autorka je brojnih članaka o vegetarijanstvu, pravima životinja, nasilju u porodici i seksualnom zlostavljanju, i više knjiga u kojima obrađuje veze između feminizma i vegetarijanstva, odnosno, patrijarhata i konzumacije mesa, među kojima su najpoznatije “Seksualna politika mesa: Feminističko-vegetarijanska kritička teorija” (The Sexual Politics of Meat: A Feminist-Vegetarian Critical Theory, 1990), “Ni čovek ni zver: Ekofeminizam i odbrana životinja” (Neither Man nor Beast: Feminism and the Defense of Animals, 1994) i “Pornografija mesa” (The Pornography of Meat, 2003).

http://www.caroljadams.com/

Dela Kerol Dž. Adams još uvek nisu prevedena na srpski jezik, ali skraćeni prevodi dva poglavlja iz “Pornografije mesa” dostupni su na:http://www.zarez.hr/clanci/pornografija-mesa.
Takođe, upućujemo na razgovor sa Kerol Adams pod nazivom “Animalizirane žene i feminizirane životinje”: http://www.libela.org/razgovor/2764-animalizirane-zene-i-feminizirane-zivotinje/ i srodan članak Snježane Klopotan “Nijedna od nas nije meso”: http://www.zarez.hr/clanci/nijedna-od-nas-nije-meso