Aktuelno Video

Javni razgovor na temu prinudnih iseljenja

U Omladinskom centru CK13 razgovarali smo sa članovima združene akcije “Krov nad glavom”, Ivanom Zlatićem i Nemanjom Pantovićem, a povodom sve učestalijih slučajeva deložacija – prinudnih iseljenja građana, koji su usled teške ekonomske situacije ili prevara špekulanata zapali u situaciju da ostaju bez svojih domova. Insistirajući na krov nad glavom kao jednim od osnovnih ljudskih prava, aktivisti ove inicijative brane domove na udaru izvršitelja direktnim akcijama odbrane, postavljajući živi zid između žrtava, policije i izvršitelja, i na taj način odlažu izvršenje, kupujući neophodno vreme ugroženim stanarima da prilože žalbu kako bi dokazali prevaru i druge propuste ili provrede prava u procesu izvršenja.

Siže ovih slučajeva je sledeći: usled komunalnog duga, neotplaćenog kredita ili prevare od strane podstanara ili investitora, vlasnik stana dobija rešenje javnog izvršitelja u kom se predočava visina duga koji (u slučaju da ne može da bude izmiren) biva nadoknađen kroz nepokretnosti i nekretninu kao predmet potraživanja. Uslovi otplate duga su nemogući budući da se radi o enormnim svotama, nastalim usled gomilanja kamata, troškova sudskih procesa i izvršitelja, a koji u celosti padaju na teret dužnika ili prevarenog, a vreme za otplatu je prekratko.

Ovi slučajevi nisu od skora, tokom devedesetih, u vreme privatizacije stambenog fonda, dešavalo se da usled različitih situacija ljudima biva oduzeta imovina, i mediji su o tome sporadično izveštavali u maniru vesti iz žute štampe. Međutim, kada pričamo o recentnijim slučajevima prinudnih iseljenja moramo imati u vidu novi Zakon o stanovanju, novi Zakon o izvršenju i obezbeđenju, i nizak životni standard u Srbiji. Novi Zakon o stanovanju je samo potvrdio neprikosnovenost vlasništva nad nekrentinom kao isključivim izvorom odgovornosti za njenim očuvanjem, a pri tom ne uzimajući u obzir socijalni aspekt stanovanja, a koji podrazumeva realnost prosečnih građana Srbije koji muče muku da pokriju osnovne komunalne troškove.

Združena akcija “Krov nad glavom” se poziva na podatke eurostata po kom tri četvrtine stanovnika Srbije izdvaja 70% mesečnih prihoda kako bi pokrili troškove stanovanja, čime Srbija spada u državu sa najnepristupačnijim stanovanjem u Evropi. Ako pratimo liniju težih socijalnih slučajeva poput podstanara, korisnika socijalnih stanova ili improvizovanih naselja, jasno je da je tu situacija još neizvesnija. Otuda i insistiranje na terminu “prinudno iseljenje” jer govorimo o nasilnom aktu države kojim se ljudima oduzima ono za šta rade celog života ili im se ne nudi priuštiv alternativni smeštaj. Ovo upućuje na neodrživ model tržišnog stanovanja, ili preciznije rečeno – ovakav sistem proizvodi beskućnike. Dakle, nema mesta ocenjivanju deložacija kao posledice nesposobnosti ljudi da vode ekomoniju domaćinstva i njihovoj daljoj stigmatizaciji kao neodgovornih i nesposobnih, već je na delu nepostojanje odgovorne stambene politike kojom se svakom građanu garantuje krov nad glavom.

Kada je reč o Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, bitno je ukazati na kratki istorijat institucije izvršitelja u pravnom sistemu Srbije. Od 2011. Godine u Srbiji se donosi pomenuti Zakon kojim se predviđa da sud prilikom utvrđivanja mere potraživanja po nalogu poverioca može da unajmi privatne izvršitelja za potrebe izvršenja naplata duga prema izvršnom dužniku. Potreba za uvođenjem institucije privatnog izvršitelja potiče iz nedostatka kapaciteta sudskih izvršitelja da sprovedu izvršenja, zbog čega su mnoga rešenja ostala nesprovedena. Ocena je da je od 2012. do 2016. godine zahvaljujći ovom zakonu sprovedeno oko 300.000 rešenja. Prosečno vreme sprovođenja izvršnog postupka se skratilo sa prosečnih 635 na 100 dana.

Ovaj podatak svakako govori u prilog povećanja efikasnosti sudstva, ali se postavlja pitanje da li efikasnost podrazumeva i pravednost? Odnosno, da li ovako postavljen sistem ide na ruku svim poveriocima, bez obzira na njihov materijalni i društveni status? Po rečima protagonista združene akcije “Krov nad glavom”, zakon se sprovodi po principu zakona jačeg. Postoji čitav niz slučajeva obespravljenih radnika koji iz nemogućnosti da naplate dugove poslodavaca (zbog odlaska firme u stečaj ili statusa gubitaša) ne mogu ni da uđu u pokretanje postupka izvršenja, niti se izvršenja sprovode prema krupnijim, zaštićenim dužnicima koji su jači od poverilaca. “Jači igrači”, pak, poput javnih komunalnih preduzeća, banaka, investitora, takvih problema nemaju – naprotiv, deluje da zakon ide njima na ruku, jer su im nemoćni građani laka meta.