Glasilo

Nadnice protiv kućnog rada (Silvija Federiči)

Glasilo

Oni kažu da je to ljubav. Mi kažemo da je to neplaćeni rad.

Oni to zovu frigidnost. Mi to zovemo odsustvovanje sa posla.

Svaki pobačaj je nesreća na radu.

Homoseksulanost i heteroseksualnost su uslovi rada…ali je homoseksualnost kontrola proizvodnje radnika, ne kraj rada.

Više osmeha? To stoji više novca. Ništa tako snažno neće uništiti isceljujuću moć smeha.

Neuroze, samoubistva, deseksualizacija: profesionalne bolesti domaćica.

Često poteškoće i nejasnoće koje žene izražavaju diskutujući o nadnicama za kućni rad proizilaze iz redukcije nadnica za kućni rad na stvar, sumu novca, umesto da se sagledaju kao politička perspektiva. Razlika između ova dva stajališta je ogromna. Uzeti nadnice za kućni rad kao stvar a ne kao perspektivu znači odvojiti krajnji rezultat naše borbe od same borbe i promašiti značaj koji ona ima u demistifikovanju i podrivanju uloge u kojoj je žena zarobljena u kapitalističkom društvu. Kada nadnice za kućni rad posmatramo u ovom reduktivnom smislu, počinjemo da se pitamo: kakvu bi razliku u našem životu napravilo nešto više novca? Možemo se čak i složiti da bi za mnoge žene koje nemaju drugog izbora do kućnog rada i braka ovo zaista i napravilo mnogo razlike. Ali za nas, za koje se čini da imamo druge izbore: profesionalni posao, prosvećene muževe, zajednički način života, gej veze ili kombinaciju ovih izbora, to ne bi napravilo gotovo nikakvu razliku. Za nas, navodno, postoje drugi načini sticanja ekonomske nezavisnosti, i poslednja stvar koju želimo je da se u postizanju ove nezavisnosti identifikujemo sa domaćicama, sa sudbinom za koju se svi slažemo da je, da tako kažem, gora od same smrti. Problem ovog stanovišta je da mi obično zamišljamo nešto više novca u usranom životu koji trenutno imamo, pa se pitamo, i šta s tim? što je lažna pretpostavka da ikada uopšte i možemo doći do ovog novca a da istovremeno, u procesu borbe za njega, ne revolucionišemo sve naše porodične i društvene odnose. Ali ukoliko nadnice za kućni rad uzmemo kao političku perspektivu, videćemo da će borba za njih proizvesti revoluciju u našim životima i u našoj društvenoj moći kao žena. Takođe, postaje jasno da ako i mislimo da nemamo “potrebu” za tim novcem to je otuda što smo prisvojile određene oblike prostitucije tela i duha kojima dobijamo novac da bi prikrile tu potrebu.
Kao što ću pokušati da pokažem, ne samo da su nadnice za kućni rad revolucionarna perspektiva, već su i jedina revolucionarna perspektiva sa feminističke tačke gledišta, i, na kraju, za čitavu radničku klasu.

Rad ljubavi

Važno je prepoznati da kada govorimo o kućnom radu, ne govorimo o poslu poput drugih poslova, već o sveprožimajućoj manipulaciji, o najsuptilnijem i najmistifikovanijem nasilju koje je kapitalizam ikad počinio nad bilo kojim delom radničke klase. Istina je da je u kapitalizmu svaki radnik/ca manipulisan/a i eksploatisan/a i da je njegov/njen odnos prema kapitalu potpuno mistifikovan. Nadnica odaje utisak poštenog dogovora: radiš i plaćen si za to, dakle, ti i gazda ste jednaki; dok u stvarnosti nadnica ne samo da ne predstavlja isplatu za rad već prikriva sav neplaćen rad koji ide u profit. Ali nadnica makar prepoznaje radnika kao radnika i omogućava pogodbe i borbu oko i protiv uslova i visine nadnice, uslova i količine rada. Imati nadnicu znači biti deo društvenog ugovora, i nema sumnje šta to znači: radiš, ne zato što to voliš, ili zato što je to prirodno, već zato što je to jedini uslov pod kojim ti je dozvoljeno da živiš. Međutim, koliko god da si eksploatisan, ti nisi taj rad. Danas si poštar, sutra si taksista. Jedino što se računa je koliko moraš da radiš i koliko novca možeš da dobiješ.

U slučaju kućnog rada situacija je kvalitativno drugačija. Razlika leži u činjenici da je kućni rad ne samo nametnut ženama, već da je transformisan u prirodno svojstvo ženskog tela i ličnosti, u unutrašnju potrebu, aspiraciju, koja navodno proizilazi iz dubine ženske osobnosti. Kućni rad je morao biti transformisan u prirodno svojstvo pre nego da se prepozna kao društveni ugovor, jer je od početka kapitalističke šeme za žene ovaj rad predodređen da bude neplaćen. Kapital nas je morao ubediti da je kućni rad prirodan, nezaobilazan, pa čak i ispunjujuć kako bi nas primorao da prihvatimo naš neplaćeni rad. Kao rezultat, stanje neplaćenog kućnog rada predstavlja najmoćnije oružje u učvršćivanju uobičajene pretpostavke da kućni rad nije rad, što onemogućava borbu žena protiv kućnog rada, osim u privatizovanim kuhinjsko-spavaća sobnim prepirkama na koje sva društva gledaju sa podsmehom, što dodatno nipodaštava protagonistkinje borbe. Vide nas kao džangrizave kučke, umesto kao radnice u borbi.

A koliko je prirodno biti domaćica pokazuje činjenica da je potrebno najmanje dvadeset godina socijalizacije – svakodnevne obuke, pod vodstvom neplaćene majke – da bi se žena pripremila za ovu ulogu i ubedila da su deca i muž ono najbolje što može da očekuje od života. Čak i kada je tako, ovo teško uspeva. Bez obzira koliko smo dobro obučene, malo je žena koje se ne osećaju prevarenim kada se nakon udaje zateknu ispred prljave sudopere. Mnoge od nas još uvek gaje iluziju da se udajemo iz ljubavi. Mnoge od nas prepoznaju da se udajemo zbog novca i sigurnosti; ali vreme je da razjasnimo, dok je ljubavi ili novca jako malo, posao koji nas čeka je ogroman. Zato nam starije žene govore: “Uživaj u slobodi dok možeš, kupi sve što hoćeš sada…”. Ali, nažalost, gotovo je nemoguće uživati bilo kakvu slobodu ako smo od najranijeg perioda života učene da budemo poslušne, pokorne, nesamostalne i, najvažnije, da žrtvujemo same sebe i da u tome još pronađemo i zadovoljstvo. Ukoliko nam se to ne sviđa, to je naš problem, naš neuspeh, naša krivica, naša nenormalnost.
Moramo priznati da je kapital bio veoma uspešan u prikrivanju našeg rada. Stvorio je pravo remek-delo na račun žena. Uskraćujući nadnice za kućni rad i pretvarajući ovaj rad u čin ljubavi, kapital je jednim udarcem ubio više muva. Pre svega, dobio je vraški mnogo rada gotovo besplatno i obezbedio da žene, umesto da se bore protiv njega, priželjkuju ovaj rad kao najbolju stvar u svom životu (magične reči: “Da draga, ti si prava žena”). Istovremeno, displinovao je i muškog radnika čineći njegovu ženu zavisnom od njegovog posla i njegove plate, a njega samog zarobio kroz ovu disciplinu obezbeđujući mu sluškinju nakon što je on sam toliko mnogo služio u fabrici ili u kancelariji. U stvari, naša uloga kao žena je da budemo neplaćene ali srećne, i nadasve pune ljubavi, sluškinje “radničke klase”, odnosno, onog sloja proleterijata kojem je kapital bio primoran da da više društvene moći. Kao što je bog stvorio Evu da zadovoljava Adama, tako je kapital stvorio domaćicu da opslužuje muškog radnika fizički, emotivno i seksulano – da mu odgaja decu, pere čarape, podiže njegov ego kada ga slome rad i društveni odnosi (koji su odnosi usamljenosti) a koje je kapital rezervisao za njega. Upravo je ova neobična kombinacija fizičkih, emotivnih i seksualnih usluga koje su uključene u ulogu koju žena mora da obavi za kapital, ono što stvara specifičnu vrstu sluge kao što je domaćica i koja njen rad čini tako tegobnim i istovremeno nevidljivim. Nije slučajno da većina muškaraca počne da razmišlja o ženidbi čim dobije svoj prvi posao. I to ne samo zato što je sada mogu priuštiti, već zato što je imati nekoga kod kuće da se brine o vama jedini uslov da se ne poludi nakon dana provedenog na proizvodnoj traci ili za stolom. Svaka žena zna da je to ono što ona treba da radi kako bi bila prava žena i imala “uspešan” brak. I u ovom slučaju važi da što je porodica siromašnija, porobljavanje žene je veće, i to ne samo zbog finansijske situacije. U stvari, kapital ima dvostruku politiku, jednu za srednju klasu, drugu za proletersku porodicu. Nije slučajno da najprostiji mačizam nalazimo u radničkoj porodici: što više udaraca muškarac istrpi na poslu, više se žena uči da ih apsorbuje, u većoj meri mu je dozvoljeno da oporavlja svoj ego na njen račun. Tučeš svoju ženu i daješ oduška svom besu kada si frustriran ili premoren od rada ili kada si poražen u borbi (a već je odlazak u fabriku poraz sam po sebi). Što čovek više robuje i biva tlačen, postaje veći tlačitelj. Muškarčev dom je njegov zamak… i njegova žena mora da nauči da čeka u tišini, kada je neraspložen, da ga ponovo sastavi kada je slomljen i protiv čitavog sveta, da mu okrene leđa u krevetu kada kaže “previše sam umoran večeras” ili kada toliko brzo svrši s vođenjem ljubavi da se, kako je jedna žena to rekla, mogao zadovoljiti i teglom majoneza. (Žene su uvek nalazile načine da uzvrate i da se suprotstave, ali uvek na izolovan i privatizovan način. Problem je, dakle, kako da ovu borbu iznesemo iz kuhinja i spavaćih soba na ulice.)
Ova prevara pod imenom ljubavi i braka utiče na sve nas, čak i ako nismo udate, jer kada je jednom kućni rad potpuno naturalizovan i seksualizovan, kada je postao žensko svojstvo, sve smo kao žene njime određene. Ako je prirodno da radimo neke stvari onda se od svih žena očekuje da ih rade, pa čak i od onih kojima društveni položaj omogućuje da izbegnu taj rad, delimično ili u celosti (njihovi muževi mogu da priušte kućne pomoćnice i psihijatre i druge vidove relaksacije i zabave). Možda ne služimo jednog čoveka, ali smo sve u opslužujućem odnosu spram čitavog muškog sveta. Iz ovog razloga je biti nazvanom žena toliko ponižavajuća i degradirajuća stvar. (Nasmej se dušo, šta je s tobom? je nešto što svaki muškarac nalazi za shodno da vas pita, nezavisno od toga da li je vaš muž, čovek za šalterom ili vaš šef na poslu.)

Revolucionarna perspektiva

Ako pođemo od ove analize možemo uvideti revolucionarne implikacije zahteva za nadnicama za kućni rad. To je zahtev kojim se naša priroda završava, a naša borba počinje, jer sama želja za nadnicama za kućni rad znači odbijanje tog rada kao ispoljenja naše prirode, a samim tim i odbijanje ženske uloge koju je kapital namenio za nas.
Tražiti nadnice za kućni rad potkopaće očekivanja koja društvo ima od nas, jer su ta očekivanja, kao suštine naše socijalizacije, sva u funkciji neplaćenog kućnog rada.
U tom smislu, apsurdno je upoređivati borbu žena za nadnice sa borbom muških radnika za veće nadnice u fabrici. Plaćeni radnik koji se bori za veću nadnicu izaziva svoju društvenu ulogu ali ostaje unutar nje. Kada se mi borimo za nadnice, mi se nedvosmisleno i direktno borimo protiv svoje društvene uloge. Na isti način postoji kvalitativna razlika između borbe plaćenih radnika i borbe robova za nadnicu protiv tog ropstva. Međutim, trebalo bi da bude jasno, kada se borimo za nadnice, mi se ne borimo za ulazak u kapitalističke odnose, jer nikada nismo ni bile izvan njih. Borimo se protiv kapitalističkog plana za žene, što je suštinski momenat planirane podele rada i društvene moći unutar radničke klase zahvaljujući kojoj je kapital bio u stanju da održi svoju moć. Nadnice za kućni rad predstavljaju revolucionarni zahtev ne zato što same po sebi uništavaju kapital, već zato što napadaju kapital i primoravaju ga da restruktuira društvene odnose na način na koji bi bio povoljniji za žene i samim tim povoljniji za jedinstvo klase. U stvari, zahtevati nadnicu za kućni rad ne znači reći da ako budemo plaćene da ćemo nastaviti da ga obavljamo. To znači upravo suprotno. Reći da želimo novac za kućni rad je prvi korak u odbijanju kućnog rada, jer zahtev za nadnicom čini naš rad vidljivim što je neophodan uslov za početak borbe protiv rada, kako u njegovom neposrednom smislu kao kućnog rada, tako i u njegovom podmuklom smislu kao ženstvenosti.
Protiv svake optužbe za ‘ekonomizam’ trebalo bi da se prisetimo da je novac kapital tj. moć koja upravlja radom. Stoga, prisvojiti ponovo taj novac koji je plod našeg rada – rada naših majki i baka – znači istovremeno potkopati moć kojom nas kapital primorava na rad. I ne bi trebalo da sumnjamo u moć koju nadnica ima u demistifikovanju naše ženskosti i u razotkrivanju našeg rada, naše ženskosti kao rada, budući da je nedostatak nadnice bio tako moćan u oblikovanju ove uloge i u skrivanju našeg rada. Zahtev za nadnicom daje da se vidi da su naše misli, tela i osećanja iskrivljeni za određenu ulogu, unutar određene uloge, a zatim nam vraćeni nazad kao model kojem se moramo prilagoditi ukoliko želimo da budemo prihvaćene kao žene u ovom društvu.
Reći da želimo nadnicu za kućni rad znači razotkriti činjenicu da je kućni rad već novac za kapital, da je kapital stvarao i stvara novac na osnovu našeg kuvanja, osmehivanja i jebanja. Istovremeno, to pokazuje da smo tokom svih ovih godina kuvale, osmehivale se i jebale ne zato što to nama pada lakše nego drugima, već zato što nismo imale drugog izbora. Naša lica su se iskrivila od tolikog osmehivanja, naša osećanja su izgubljena usled toliko ljubavi, naša preterana seksualizacija nas je ostavila deseksualizovanim.
Nadnice za kućni rad su samo početak, ali poruka je jasna: od sada ima da nas plate zato što mi kao žene više ništa ne garantujemo. Želimo da nazovemo radom ono što jeste rad, tako da, na kraju, možemo ponovo otkriti šta je ljubav i stvoriti ono što će biti naša seksualnost koju nikada nismo upoznale. Posmatrano iz pespektive rada, možemo tražiti ne jednu nadnicu već više nadnica, jer smo primorane da radimo više poslova odjednom. Mi smo kućne pomoćnice, prostitutke, medicinske sestre, psihijatri; ovo je suština supruge “heroine” koju slavi Dan majki. Mi kažemo: prestanite da slavite našu eksploataciju, naš navodni heroizam. Od sada želimo novac za svaki njegov momenat, tako da možemo odbiti neke od njih i na kraju sve. U ovom smislu, ništa ne može biti učinkovitije od toga da pokažamo da naše ženske vrline imaju izračunljivu novčanu vrednost, koja se do sada uvećavala za kapital, u meri u kojoj smo bile poražene; a koja će ubuduće da bude protiv kapitala, a za nas, u meri u kojoj organizujemo našu snagu.

Borba za socijalne usluge

Ovo je najradikalnija perspektiva koju možemo da usvojimo, jer iako možemo tražiti sve, vrtić, jednaku platu, besplatne perionice, nikada nećemo postići bilo koju stvarnu promenu ukoliko ne napadnemo našu ulogu žene u njenom korenu. Naša borba za socijalne usluge, tj. za bolje uslove rada uvek će biti frustrirajuća ukoliko najpre ne ustanovimo da je naš rad – rad. Ukoliko se ne borimo protiv totaliteta tog rada nikada nećemo postići pobedu u bilo kom njegovom momentu. Nećemo uspeti u borbi za besplatne perionice ukoliko se prvo ne borimo protiv činjenice da ne možemo da volimo osim po cenu beskrajnog rada koji iz dana u dan ubogaljuje naša tela, našu seksualnost, naše društvene odnose; ukoliko ne izbegnemo uceni u kojoj se naša potreba da dajemo i primamo ljubav okreće protiv nas kao radna obaveza zbog koje se konstatno osećamo rezegnirano prema muževima, deci i prijateljima, i krive zbog tog resentimana. Dobijanje drugog posla ne menja tu ulogu, kako nam o tome još uvek svedoče godine i godine ženskog rada izvan kuće. Drugi posao ne samo da uvećava našu eksploataciju, već naprosto reprodukuje našu ulogu u drugim oblicima. Gde god da se osvrnemo možemo da vidimo da su poslovi koje žene rade puki produžetak stanja domaćice u svim njegovim implikacijama. To znači, ne samo da postajemo medicinske sestre, kućne pomoćnice, učiteljice, sekretarice – što su sve uloge za koje smo dobro obučene kod kuće – već smo u istoj situaciji koja ometa naše borbe i u kući: izolacija, činjenica da životi drugih ljudi zavise od nas, ili nemogućnost da vidimo gde naš rad počinje a gde se završava, gde se naš rad završava a gde počinju naše želje. Da li je kuvanje kafe vašem šefu i razgovaranje o njegovim bračnim problemima sekretarijski posao ili lična usluga? Da li je činjenica da moramo da brinemo o našem izgledu na poslu uslov rada ili rezultat ženske taštine? (Do nedavno se stjuardesama u Americi periodično merila kilaža i zbog toga su morale konstatno da budu na dijeti, što je tortura koju sve žene dobro znaju, usled straha od gubitka posla.). Kao što se to često kaže, kada potrebe tržišta rada zahtevaju njenu prisutnost – ‘Žena može da obavi bilo koji posao a da ne izgubi svoju ženstvenost’ što jednostavno znači, šta god da radimo i dalje smo pičke.
Što se tiče predloga za socijalizaciju i kolektivizaciju kućnog rada, nekoliko primera će biti dovoljno da podvuče crtu imeđu ovih alternativa i naše perspektive. Jedna je stvar organizovati vrtić onako kako mi to želimo i tražiti da država to plati. Potpuno je druga stvar isporučiti našu decu državi i tražiti od nje da ih kontroliše, disciplinuje, da ih nauči da poštuju američku zastavu, ne na pet sati, već na petnaest ili na dvadest i četiri sata. Jedna je stvar zajednički organizovati način na koji želimo da se hranimo (sami, u grupama itd.) i onda tražiti od države da to plati, a suprotna je stvar tražiti od države da organizuje naše obroke. U prvom slučaju ponovo zadobijamo neku kontrolu nad našim životima, u drugom produžavamo državnu kontrolu nad nama.

Borba protiv kućnog rada

Neke žene kažu: kako će nadnice za kućni rad promeniti stavove naših muževa prema nama? Neće li naši muževi i dalje očekivati od nas iste dužnosti kao i pre, pa čak i više nego pre kada za njih budemo plaćene? Ali ove žene ne uviđaju da oni mogu da očekuju toliko mnogo od nas upravo zato što nismo plaćene za naš rad, zato što pretpostavljaju da je to “ženska stvar” i da nas ne košta mnogo truda. Muškarci su sposobni da prihvate naše usluge i uživaju u njima zato što pretpostavljaju da je kućni rad za nas lak, da uživamo u njemu zato što radimo iz ljubavi prema njima. Oni, zapravo, očekuju da budemo zahvalne jer su nam, oženivši nas ili živeći sa nama, dali priliku da se ispoljimo kao žene (tj. da ih služimo). “Srećna si što si pronašla muškarca kao što sam ja”. Tek onda kada muškarci vide naš rad kao rad – našu ljubav kao rad – i najvažnije, našu odlučnost da odbijemo oba, promeniće svoj stav prema nama. Kada stotine i hiljade žena budu na ulicama tvrdeći da je beskrajno čišćenje, to što smo stalno emotivno dostupne, što se jebemo na komandu iz straha od gubitka posla, težak, mrzak rad koji uništava naše živote, onda će biti uplašeni i osećati se ugroženim kao muškarci.
Ali ovo je najbolja stvar koja se može desiti iz njihove sopstvene perspektive, jer razoktrivajući način na koji nas je kapital držao podeljenim (kapital je njih dispilinovao kroz nas i nas kroz njih, nas i njih, jedne protiv drugih), mi – njihove štake, njihove sluškinje, njihovi lanci – započinjemo proces njihovog oslobođenja. U tom smislu, nadnice za kućni rad biće mnogo više edukativne nego što će pokušati da dokažu da možemo da radimo jednako kao i oni, da možemo da radimo iste poslove. Ostavljamo ove napore vredne truda “ženama karijeristkinjama”, ženama koje beže od opresije, ne kroz snagu jedinstva i borbe, već kroz moć gospodara, moć opresije – uglavnom nad drugim ženama. I ne bi trebalo da dokazujemo da možemo “srušiti barijeru plavih okovratnika”. Mnoge od nas su je srušile odavno i otkrile da nam radnički kombinezoni nisu dali više moći od kecelje; ako je moguće, čak i manje, jer sada moramo da nosimo oboje i imamo manje vremena i energije da se borimo protiv njih. Stvari koje moramo da dokažemo su naša sposobnost da izložimo ono što već radimo, šta nam kapital radi i našu moć u borbi protiv njega.
Nažalost, mnoge žene, naročito same žene, plaše se perspektive nadnica za kućni rad, jer se plaše da se makar i na sekundu poistovete sa domaćicom. One znaju da je to najnemoćnija pozicija u društvu i stoga ne žele da uvide da su i one domaćice. Upravo je ovo njihova slabost, slabost koja se održava i perpetuira kroz nedosatak samoindetifikacije. Mi želimo i moramo da kažemo da smo sve domaćice, sve smo prostitutke, i sve smo gej, jer dok ne prepoznamo naše ropstvo nećemo moći da prepoznamo našu borbu protiv njega, jer dok god mislimo da smo nešto bolje, nešto drugo od domaćice, prihvatamo logiku gospodara, što je logika podele i, za nas, logika ropstva. Mi smo sve domaćice, jer bez obzira gde se nalazimo, oni uvek mogu da računaju na više posla od nas, na više straha sa naše strane da izložimo naše zahteve, i manje pritiska na njih za novac, jer se nadaju da su naše misli usmerene negde drugde, ka tom čoveku naše sadašnjice ili budućnosti koji će “brinuti o nama”.
Takođe, mi se samozavaravamo da možemo da izbegnemo kućni rad. Koliko nas ga je izbeglo, uprkos radu izvan kuće? I možemo li zaista tako lako da odbacimo ideju življenja sa muškarcem? Šta ako izgubimo naša radna mesta? Šta je sa starenjem i gubitkom i minimalne količine moći koju nam danas obezbeđuju mladost (produktivnost) i privlačnost (ženska produktivnost). A šta je sa decom? Da li ćemo ikada zažaliti što smo izabrale da ih nemamo, što nikada nismo bile u mogućnosti da realistično postavimo ovo pitanje? I možemo li sebi da priuštimo gej odnose? Da li smo spremne da platimo cenu moguće izolacije i isključenja? Ali da li zaista sebi možemo da priuštimo odnose sa muškarcima?

Pitanje glasi: zašto su ovo naše jedine alternative i kakve borbe će nas izdići izvan njih?

Njujork, proleće 1974

Silvia Federici, Wages Against Housework

Najpoznatiju knjigu Silvije Federiči, “Kaliban i veštica: Žene, telo i prvobitna akumulacija” (Caliban and the Witch: Women, the Body and Primitive Accumulation, 2004) objavio je kolektiv Burevesnik krajem 2013. godine.

Knjigu čitajte na stranicama Anarhističke biblioteke ili je besplatno preuzmite u pdf-u.

Preporučujemo vam i esej Silvije Federiči ”Briga o starima”, objavljen u knjizi Postajanje majkom u vreme neoliberalnog kapitalizma, tekst ”Feminizam i politike zajedničkog”, objavljen u prvom broju žurnala uz)bu))na))), kao i dva intervjua sa Silvijom Federiči koja su prevedena i objavljena u časopisima Solidarnost i Nepokoreni grad.

Prevod: Hana Kukučka i Ozren Lazić