Glasilo

Škole su tvrđave

Škole su tvrđave

„Škole su tvrđave“, čuli smo od naših sagovornika, Ružice Marjanović i Nenada Veličkovića. Iz ovog razloga, ući u škole i pokušati izvojevati neku promenu, predstavlja svojevrsni aktivizam, aktivizam koji najčešće ne susrećemo u državnim, pa tako ni u obrazovnim institucijama. Ružica Marjanović i Nenad Veličković kroz angažman na književnim i obrazovnim projektima koje vode, književnom festivalu „Na pola puta“, časopisu TekstUra, ediciji Mala Kutija, obrazovnom projektu Školegijum sa edicijom Lektira narodu, ukazuju na savremene tendencije u postjugoslovenskoj književnosti, na probleme u savremenom obrazovnom sistemu i ideološke manipulacije u nastavi književnosti, lektiri i obrazovnom programu uopšte. Ako imamo u vidu da angažman na ovim područjima predstavlja za njih dodatan, vanakademski i vanškolski rad, odnosno, da je ovaj rad rezultat samoinicijative i samoorganizovanja, kao i da je cilj ovog rada da kritički ukaže na loše stanje u obrazovnom sistemu, da mlade podstakne na kritički stav prema vlastitoj poziciji budućih akademskih građana, a prosvetne radnike osnaži da menjaju stanje u školama, onda možemo reći da smo imali prilike da razgovaramo sa aktivistima i o aktivizmu, pre nego sa nastavnicom književnosti u Užičkoj gimnaziji i profesorom sa Filozofskog fakulteta u Sarajevu i piscem. Motivaciju za svoj aktivizam, Ružica Marjanović i Nenad Veličković crpe iz odgovornosti koju pozicija prosvetnog radnika sa sobom nosi, jer njima su, kako kažu, dati osnovni resursi (plata, vreme, značajna društvena pozicija, pristup arhivama, kontakti…) koji bi morali biti u službi obrazovanja kao razvoja kritičke svesti kod učenika i studenata. U svom radu, i kao profesori književnosti, neprestano ukazuju na žarišne zone koje književnost kao nastavni predmet sa sobom nosi. Budući da književnost ne pripada polju egzaktnih nauka, i u tom smislu, ne poseduje objektivnost koja odlikuje matematiku i fiziku, na primer, književnost može da služi i služi kao instrument manipulacije od strane obrazovnog sistema koji je uvek u službi države i vlasti. Zbog toga je neophodan drugačiji, neistintucionalni pristup književnosti u nastavi, ali i drugim oblastima obrazovanja. Dok mnogi profesori pasivno uživaju poziciju plaćenog rada iz državnog budžeta ili pak aktivno rade na izgradnji vlastite karijere, odnosno, sticanju neophodnih poena kroz kvazi-naučni rad, Ružica Marjanović i Nenad Veličković predstavljaju otpor takvim praksama zbog čega se suočavaju sa mnogim problemima u svojim radnim sredinama, ali i inspirišu generacije đaka i studenata na slične inicijative. U ovom razgovoru, došlo se i do pitanja „šta da se radi?“, koje nam se vratilo kao direktnije pitanje, svakome od nas: „koji su rezultati našeg dosadašnjeg rada?“. Ružica Marjanović i Nenad Veličković zagovaraju promene u obrazovnom sistemu i ukazuju na neophodnost postojanja više inicijativa otpora unutar samog sistema, jer kada bi ih bilo više, lakše bi se srušile škole-tvrđave u kojima se čuvaju uski interesi njihovih upravitelja i osoblja i u kojima se proizvode nove generacije mladih ljudi kao budućih čuvara postojećeg sistema.

Zato poruka ovog razgovora glasi: „Dok ne promenimo škole nećemo promeniti ni društvo“.

Inspirisani ovim događajem, prenosimo vam audio snimak razgovora sa Ružicom Marjanović i Nenadom Veličkovićem koji se održao 13. februara 2015. u Omladinskom centru CK13.