Mapiranje desnog ekstremizma

Mapiranje desnog ekstremizma predstavlja dugoročno vođeni niz aktivnosti usmeren na identifikovanje ekstremno desničarskih (nacionalističkih, rasističkih, fašističkih i neonacističkih) organizacija i grupa, prepoznavanje njihovih praksi, simbola, kodova, jezika i upoznavanje šire javnosti sa njima, odnosno upozoravanje na njih. Prepoznavanje problema, uslova u kojima nastaju i opisivanje njihovih manifestacija, praćeno edukativnim aktivnostima, predstavljaju, dakle, osnovne elemente mapiranja. Drugim rečima, nije po sredi teorijsko razmatranje fenomena fašizma, niti – naročito ne to! – dopuna radu nesposobnih državnih (policijskih) struktura.

Uočavanje pojava desnog ekstremizma i široka distribucija stečenih saznanja sa ciljem informisanja i edukovanja javnosti, predstavljaju poduhvate od velikog značaja, naročito u trenutnim okolnostima. Srpsko društvo, gotovo jednu deceniju nakon promena iz 2000. godine, duboko je podeljeno ne na protivničke, već neprijateljske tabore, po svim osnovama: kada se permanentnoj (često veštački proizvođenoj) političkoj nestabilnosti pridruže negativna ekonomska kretanja i mogući nasilni izlivi socijalnog nezadovoljstva, situacija postaje vrlo pogodna za delovanje fašističkih snaga. Ovakvo stanje stvari, međutim, nije moglo nastati odjednom i ima svoje korene u toku poslednje decenije XX veka.

Nacionalistička histerija i ratni sukobi iz 1990-ih, koji su sami po sebi poremetili sve moguće društvene odnose, bili su praćeni sistematskim uništavanjem sistema vrednosti. Jednu od najizraženijih manifestacija navedenog procesa predstavljao je opšti istorijski revizionizam, koji je u najvećoj meri doprineo pojavi “normalizacije” fašizma. Diskreditacijom antifašističkih vrednosti, koju je pratila manje ili više eksplicitna rehabilitacija fašističkih i kolaboracionističkih pokreta iz vremena Drugog svetskog rata, otvoren je prostor za dominaciju fašističkih ideja, koncepcija i retorike u javnom diskursu. Rezultat svega nije mogao biti drugačiji nego što je sada: rast nacionalizma do neslućenih razmera, porast rasizma, verske isključivosti, ksenofobije, homofobije i, na kraju ali ne i najmanje značajno, pojava organizovanih grupa fašističke i neonacisitčke provenijencije sa velikim političkim apetitima.

Fašistoidne tendencije u srpskom društvu predstavljale su čest predmet različitih analiza i ovde o njima neće biti reči, izuzev u smislu ukazivanja na vezu procesa normalizacije fašizma i pojave i intenzivne delatnosti fašističkih grupa. Reč je o vezi koja je vrlo često negirana, čime je onemogućavano realno sagledavanje problema svaki put kada se javnost “iznenadi” i “šokira” zbog postojanja ovakvih grupa u Srbiji. Naprosto se ne prihvata mogućnost (ili pre činjenica) da javni diskurs kojim dominira netrpeljivost prema svemu što je drugačije (jer drugačije jeste strano, što će reći neprijateljsko, a to znači i da predstavlja legitimnu metu napada), svemu što odudara od opšteprihvaćenog srpsko – pravoslavno – belačko – heteroseksualno – autoritarno – patrijarhalno –konzervativno – uskogrudo – rakijaško – gibaničarskog identitetskog konstrukta, može imati uticaja na nastanak ovakvih pojava. Umišlja se da fašizam “etički”, pa čak i “genetski”, nije svojstven Srbima (koji su nekako operisani od fašizma) i da to mora biti rezultat uticaja “sa strane”. Drugim rečima, opet nismo mi krivi, kriv je neko drugi, neki oni, mi smo opet žrtve... Ništa nije dalje od istine! Odgovornost je samo naša, pa je samim tim i krivica na nama: na roditeljima, obrazovno-vaspitnom sistemu, medijima, državnim institucijama, političkim partijama, inteligenciji, verskim organizacijama... Na svima onima koji su mogli nešto preduzeti znatno ranije, a nisu to učinili.

Ovakav negirajući odnos značajnog dela javnosti u Srbiji i jeste osnovni razlog za pokretanje mapiranja desnog ekstremizma od strane neformalnih grupa i udruženja. Prikupiti podatke o ekstremno desničarskim organizacijama, analizirati njihove metode rada, objasniti simboliku, demistifikovati propagandu i, na posletku, ukazati na vezu između njihove pojave i brojnih zastranjenja u srpskom društvu t.j. ukazati na problem koji predstavlja proizvod samog sistema i njegove nakaradne konstrukcije. To je najefikasniji način obračuna sa neutemeljenim tvrdnjama o srpskoj neprijemčivosti za fašizam i lupetanjima o navodnim stranim uticajima.

Mapiranje desnog ekstremizma – registrovanje fašističkih grupa, beleženje njihovih aktivnosti, analiza metodologije itd. – jeste aktivnost koja se na krajnje neformalan način odvija već godinama u različitim sredinama u Srbiji. Po prvi put jedan manji deo rezultata tih aktivnosti biće prezentovan javnosti u formi publikacije. U tom smislu se može reći da brošura koja se nalazi pred vama predstavlja samo sistematizaciju ranijih saznanja i njihovo uobličavanje u formu pogodnu za masovnu “konzumaciju”. Takođe je neophodno naglasiti da ova publikacija predstavlja samo prvu u nizu: dalje analize i njihovo prezentovanje široj javnosti tek slede...

Odgovore koje radovi u publikaciji pružaju ne treba shvatiti kao nepromenjive i date jednom za uvek. Naprosto, suština je samog pojma mapiranja desnog ekstremizma fleksibilnost, neprestano ispravljanje i dopunjavanje podataka i saznanja, čime se u krajnjoj liniji povećava stepen informisanosti i edukovanosti javnosti. Tačna edukovanost i informisanost u pogledu nacionalističkih, fašističkih, rasističkih i neonacističkih ideja, koncepcija, simbola i prakse, predstavlja prvi korak u prevenciji ove opake društvene bolesti, čije manifestacije, dakle, podvodimo pod zbirni naziv desni ekstremizam...

Realizacija projekta:

Omladinski centar CK13

Centar za socijalna istraživanja – CSI

Izdavač:

Cenzura
Novi Sad

Podrška projektu:

National Endowment for Democracy – NED