ID

I. D.
ili
Bajka o čekanju brojeva

(drama u tri čina sa epilogom)

Radnja se odvija u neimenovanom gradu koji iza sebe ima grandioznu kulturnu tradiciju i kulturne institucije vredne divljenja. Mesto radnje: policijska stanica, ispred koje se nalazi red od kojih stotinu ili dve stotine ljudi. Jutro, sedam sati, ili neki minut pre sedam.

Scena prva

Ljudi strpljivo čekaju u redu za predavanje dokumenata radi izrade ličnih identifikacija. Neki čitaju novine, neki slušaju muziku sa mini mp3 playera, jedan mlađi muškarac, po svemu sudeći automehaničar, pažljivo iščitava nekakva Žitija svetaca ili neki sličan opskurni knjižurak religiozne sadržine. Pojedinci razgovaraju među sobom. Većina ćuti.

Žene srednjih godina u ofucanim kaputima, studentkinje podnadulih očiju nenaviknute na rano ustajanje, majstori u prljavim kombinezonima, sveže penzionisani učitelj ili možda radnik osiguravajućeg društva. Na jednoj strani žene u kasnim tridesetim koje su izdejstvovale dva dana slobodno u firmi zbog ovog napornog zadatka, na drugoj žene u četrdesetim koje očajno žele da deluju 10 godina mlađe. Prika u falš trenerci poznate marke. Vozač GSP-a koji će Đuki, Milanu i Laciki iz pogona o ovoj epizodi pričati narednih pet dana. Neuredne frizure ljudi koji su neposredno pre toga ustali iz kreveta. Pripadnici propale sitne srednje klase i nezaposleni radnici. Neizbežni lumpenproleteri. Barem jedna osoba kojoj ovaj Q-ing predstavlja jedini vid socijalizacije.

Sve češće i sa blagim nestrpljenjem bacaju se pogledi prema vratima policijske stanice koja uskoro treba da se otvore i prime nesrećnike radi podele brojeva. Svako od njih potajno se nada da nisu baš svi u redu došli zbog predaje dokumenata za lične karte. Kalkuliše se: »Ako dobijem broj 100-150, pojaviću se ponovo oko 2 sata. Taman da odspavam još par sati« ili »Da uzmem broj, pa ću otići kod Dragice, popijemo kafu, malo porazgovaramo, pa se vratim, vreme ionako leti, i već će biti moj red« ili »Uzmem broj, svratim do kladionice, danas igra Liverpul, vratim se da završim sa ovim, pa onda možda odem do Steve da sredimo kvačilo« i tako dalje i tako bliže.

Minuti lagano prolaze, nestrpljenje se uvećava. Već se oseća izvesno nezadovoljstvo. »Pa zašto ne otvore već jednom«, može se začuti svakih 12 sekundi, »već je dva minuta do sedam, a sat mi ionako kasni«. Kreću prvi komentari i pesimistična nagađanja. Padaju i prve kletve na račun države, kakva smo mi bre govna, sve je to trockistička zavera, nezainteresovanih policajaca i kurvi sa šaltera koje žderu svoje kifle i baš ih briga za nas.

Gospođa X: Čula sam...

Na te magične reči svi ćulje uši. »Čula sam« nedvosmisleno označava obaveštenost, tajno znanje nedostupno ostalima, poznanstvo sa nekim ko je već prošao ovaj tretman – a ko zna, možda i poznanstvo nekog iz kruga posvećenih, zaposlenog u birokratiji samoj? Možda poznaje Sanju koja četvrtkom radi na prvom šalteru? Ili joj je komšija sa prvog sprata policajac? Ili – mada ne verujem, to već zvuči kao naučna fantastika – možda poznaje Jovanku koja radi kao viši prijemnik dokumentacije? Daj da je saslušam, možda je važno, možda je bitno, možda će mi njena informacija doneti prednost nad ostalima!

Gospođa X: (poverljivo) Čula sam da izdaju samo 60 brojeva. Samo toliko mogu da urade dnevno, pa onda izdaju samo 60 brojeva. A vidite koliko je sveta...

Prika u trenerci: (tobože opušteno) Ha ha, sačekaćemo pa ćemo videti.

Automehaničar-pravoslavac: (optimistično) Nisu svi došli zbog lične karte. Evo, ja sam došao zbog registracije automobila. (nastavlja sa čitanjem Čuda Sv. Save ili tako nečega)

Nezaposleni intelektualac: (prevrće očima) Ufff...

Gospođa X: Ja sam tako... (izgovara znatno tiše) Čula sam...

Nema sumnje da gospođa ne zna šta govori. Pa zašto onda čeka u redu kada ispred nas ima barem stotinu ljudi? A možda je htela da nas zaplaši, natera da odemo iz reda i tako ubrza svoj put do lične karte, svoj put u sreću i blagostanje?! Ipak, svako sa strahom pomišlja da je gospođina tvrdnja možda istinita...

Scena druga

Isti red, isti ljudi. Sedam sati. Ili koji minut kasnije. Vrata policijske stanice se otvaraju. Oseća se veliko olakšanje. Red se lagano pomera. A onda sve brže i brže. Za nepunih pet do deset minuta stiže se do ulaza u stanicu.

Ljudi se u ovoj novoj i u mnogome neočekivanoj situaciji ponašaju različito. Jer zaista jeste neočekivana situacija: čovek pomišlja da će čekati pet sati, da se misteriozno vrata neće otvoriti, da će se nešto strašno desiti, a ono...sve funkcioniše. Po saznanju da su vrata raja otvorena, primećuju se izvesne promene u držanju ljudi, promene na njihovim licima. Svako gleda sa nestrpljenjem pravo ispred sebe, ali u isti mah želi da ostavi utisak blage nezainteresovanosti. Grčevito stiska dokumente i pomalo širi ruke da predupredi svako moguće ubacivanje »padobranaca«.

Stariji gospodin, po svemu sudeći friško penzionisani radnik osiguranja, možda nastavnik tehničkog u kakvoj seoskoj školi, jedan od onih tipova koji posle penzionisanja ne mogu da se odviknu od ustajanja u pola šest i koji barem jednom nedeljno posećuju bivšu firmu radi kafenisanja sa kafe-kuvaricama, znaš Stevo, nije više isto od kako si ti otišao i pričam ti priču, čita novine i ne primećuje da red odmiče. Ostavlja utisak blage ali vidno iskonstruisane nezainteresovanosti, za kakvu su sposobni jedino mali činovnici. Čovek bi pomislio da je stao u red da pročita novine a ne da preda dokumente za izradu lične karte, eto takav utisak proizvodi, budući da je tobože više zainteresovan za sadržaj novina nego li za to što red sve više odmiče. Pure malograđanska poza. Za pravo čudo, niko se nije našao prozvanim zbog takvog njegovog stava. Gospodine, pomerite, se, vidite da je red odmakao već pola metra, nemojte vi mene da upozoravate, pa onda deset ljudi koji govore u isti glas – sve je to nekako izostalo. Vredni čitač novina ulazi u ritam pomeranja. Dobro, možda mu treba malo više vremena, ipak su skoro izbori, a i ova afera oko izgradnje autoputa, hoće to da odvuče pažnju prosečnog činovnika...

Pomeranje reda se odvija sve većom brzinom. Među ljudima se osećaju veliko olakšanje i zadovoljstvo. Nezaposleni intelektualac je pomalo zbunjen brzinom pomeranja reda: nemoguće da se ljudi tako dobro snalaze sa uzimanjem broja iz automata i da to ide tako glatko. Treba barem jedan do dva minuta da se prosečno nepismeni stojač u redu snađe u rukovanju sa aparatom. Otkud sad ovo?

Kako se vrata stanice bliže, polako se menja položaj tela, zauzima se niski start. Na ulazu u stanicu, malo ispred religioznog automehaničara, debela gospođa pokušava da se ubaci u stanicu bez čekanja. Za nju zakoni ne važe, ne znam ja bre šta je to gravitacija i ne priznajem je, pa zašto bih bre čekala u redu. Kasnije će pričati Smiljki i Bebi sa trećeg kako je ispala pametna i preduzetna, ove bre budale čekaju u redu, a ja došla pa ušla, bre.

Cura mlada: Ne znam...ja...red...je l' to...mama...da li svi...šta...ovo...ono...

Debela gospođa: Ma šta bre, idem da uđem pa da vidim.

Scena treća

Isti red, isti ljudi, ulaz u policijsku stanicu. Sedam sati i koji minut. Red se i dalje pomera velikom brzinom. Iz perspektive Gospođe X vidi se automat za izdavanje brojeva. Sledi šok – automat ne radi! Red se ne završava kod automata već se produžava unutar policijske stanice. Eh! Zalud ste sa zavišću gledali srećnike koji su stigli da stanu u red dva i po minuta pre vas.

Čuju se ponovo glasovi nezadovoljstva. Niko ne zna šta se događa. Zašto automat ne radi? Možda je u funkciji drugi automat? Koji drugi automat, kada postoji samo jedan? Možda ljubazni policajac deli brojeve, umesto da ih uzimamo sa automata? Možda zapisuju imena, pa će posle prozivati? Petrović! Broj 308, Petrović! Svi se osvrću... Ništa... Jovanović! 309, Jovanović! Evo me! Zadihani ćelavko se probija iz sredine reda do šaltera. Zbunjeni stariji tip: izvinite jesu li prozvali Đorđevića? Ispao mi je broj pa...

Ali, nema ni ljubaznog policajca sa komadima papira, niti seksualno frustrirane snajke koja ide sa tefterom i beleži imena. A automat još uvek ne radi! Pa šta se dešava?!

Prika sa šiškama: Idem da vidim šta se dešava!

Gospođa sa riđom kosom: (prati priku sa šiškama i upitno pogledom traži rešenje misterije) Šta...

Prika sa šiškama: Pa ovo nema smisla! (odlazi)

Gospođa sa riđom kosom je videla isto što i prika sa šiškama, ali se vraća ćutke u red. Nastaje komešanje u redu. Ljudi ne znaju šta se događa. Čuju se glasovi iz drugog dela prostorije koji se ne nalazi u njihovom vidokrugu. Šta se događa, majku mu?!

Debela gospođa stoji zbunjeno i posmatra ispred sebe. Red počinje da se raspada. Mnogi sa nevericom gledaju u automat za izdavanje brojeva. Automat je isključen. Prolaze im svakakve misli kroz glavu: možda se upisujemo na šalteru, pa će nas prozivati? Možda odmah sada predajemo dokumenta, pa će kasnije... Možda... Nema baš mnogo opcija. Sve veći broj ljudi izlazi iz reda i odlazi u drugi deo prostorije da svojim očima utvrdi šta se događa.

Iz perspektive nezaposlenog intelektualca vidi se nastavak reda sve do drugog šaltera. Na prvom šalteru se predaju dokumenta za pasoš, treći je rezervisan za registracije automobila, na četvrtom tetka pije jogurt, peti i šesti su ionako uvek prazni i ničemu ne služe. U redu se stoji pet-po-pet, galama, mahanje dokumentima, nedojebana snajka vrišti da svi stanu u red i da spreme sve dokumente, stariji zadužuju mlađe da čekaju u njihovo ime i sedaju na stolice. Počeo je još jedan radni dan...

Istina postaje očigledna: nema brojeva, nema jebenih brojeva, brojevi nikada neće stići, nema ih, bezveze smo čekali...

Epilog

Policijska stanica u neimenovanom gradu sa bogatom kulturnom tradicijom, kulturnim institucijama vrednim respekta, grbavim istoričarima-ideolozima i drugim nakazama iz srpskog govnarskog cirkusa.

Vreme: nepoznato (verovatno u toku jedne od bezbroj pauza za nešto).
Mesto: kancelarija evil master mind-a birokratije.

Evil master mind: Ne može bre, kakvi brojevi! Ko nije spreman da malo čeka u redu, taj i ne zaslužuje kartu kojom se kazuje pripadništvo toga lica srpskom podaništvu! Pravi srpski podanik uredno čeka 2 sata u banci da bi platio račune, pravi srpski podanik čeka 3 sata u pošti da pošalje pismo, pravi srpski podanik čeka 50 sati ispred nemačke ambasade za vizu, i zašto bismo baš mi i to baš u ovom trenutku podrivali samu osnovu našeg nacionalnog identiteta?

Ionako nemaju ništa pametnije da rade u životu! Podela brojeva je ionako gubljenje vremena, neka brate odma' čekaju u redu, zašto bi čekali, pa išli kući, pa se vraćali za 10 sati, pa opet čekali, kad mogu odma' lepo da odstoje tih petnaestak sati! Živela Srbija!

Nedojebana šalter-radnica broj 1: Tako je druže gospodine šefe!

Nedojebana šalter-radnica broj 2: Gospodine druže šefe ja sam to uvek tvrdila!

Nedojebana šalter-radnica broj 1: I ja isto! (tiho, obraćajući se koleginici) Kurvo!

- Happy end -