Glasilo

Tvrđava Evropa i naši migranti

Europe

Samo najsnalažljiviji dečaci i devojčice Sirije napuštaju izrešetane ulice svojih gradova još uvek živi. Pametni, hrabri, snažni, za put ka zapadu biraju se samo oni za koje se misli da će jednog dalekog i mirnog dana moći da se jave svojim porodicama kao novoevropljani, konačno u Nemačkoj ili Italiji, ne više proganjani, zaposleni, zbrinuti. Od početka ratnih sukoba u Siriji pre četiri godine, četiri miliona ljudi je napustilo državu strahujući za život; tek šaka njih uspela je da nađe put do Evrope, usput stradajući, stičući nove porodice, ostajući negde u šumi ili pustinji, plivajući preko granica. I van svoje države, oni su žrtve rata.
Beogradski Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila od početka 2015. je zabeležio preko 13.000 tražilaca azila u Srbiji, najveći deo njih iz Sirije, Avganistana, Iraka i Somalije. Među tri hiljade dece, od kojih je hiljadu trista stiglo do Srbije samo, bez pratnje svojih roditelja, nalaze se i ratna siročad, žrtve silovanja i kidnapovanja. Veliki deo njih se sa zlostavljanjem prvi put suočio prolazeći kroz zemlje Magreba ili južne Evrope. Kapaciteti koje Srbija odvaja kao vid zbrinjavanja dece migranata ni izbliza nisu dovoljna pomoć u prevazilaženju trauma sa kojima se oni suočavaju. Prema deci se najčešće ophodi isto kao i prema odraslima, i većina slučajeva u državnom Komesarijatu za izbeglice i migracije ne stigne ni da se obradi pre nego što im složene ilegalne mreže krijumčara ljudima omoguće nastavak puta ka centralnoj Evropi. Organizacija za zaštitu ljudskih prava Human Rights Watch je u saopštenju od 14. aprila 2015. godine navela da srpska policija u Subotici i na jugu države maltretira tražioce azila i migrante putem fizičkih pretnji i nasilja, ucena, kao i odbijanjem pružanja pomoći. Migranti sa kojima je Human Rights Watch vršio ispitivanje navodili su primere prebijanja i traženja mita od strane policajaca. Uprkos negiranju srpskog MUP-a da su njihovi zaposleni umešani u navedene nezakonske postupke, kao i tvrdnjama da Srbija čini sve što je u moći kako bi prekinula nezakonite lance trgovine ljudima, sve su češći slučajevi hapšenja policajaca zbog zloupotrebe službenog položaja, primanja mita i obezbeđivanja prevoza migranata do graničnih prelaza.
Nedovršenost azilnog sistema u tranzitnoj zemlji poput Srbije sa sobom nosi i posledice koje se odražavaju ne samo u nespremnosti nadležnih organa, već i ksenofobiji građana i mogućnosti političke instrumentalizacije problema. Kada su prošle zime, bez zaštite MUP-a i Komesarijata za izbeglice, migranti bili primorani da spavaju u šumama oko Bogovađe, lokalno stanovništvo se samoorganizovalo u cilju rasističkog linča. Sličan slučaj prethodio je nekoliko godina ranije u Banji Koviljači, sedištu prvog centra za azilante. Kao uzrok takvih slučajeva, pažnja se naizmenično usmerava od neinformisanosti i straha građana ka manjkavosti kapaciteta srpskog azilnog sistema. Nedavno istraživanje udruženja građana Atina fokusirano na razvoj efektivnih modela reagovanja i smanjivanje ksenofobije i predrasuda prema migrantima kroz pojašnjavanje uzroka prinudnih migracija (ratna razaranja, pretnje, politički i religijski progoni, ekonomska nestabilnost), došlo je do zaključka da se predrasude prema migrantskoj populaciji uglavnom ostvaruju kroz nisko vrednovanje kulturnih obrazaca iz kojih migranti dolaze, njihovog nivoa obrazovanja i životnog stila, i percipiranja njihovog boravka u centrima za azil u Srbiji kao „nezasluženog odmora“. Kao najveći problem, koji čak ni izmenjeni zakon o azilu koji je trenutno u pripremi ne bi mogao da unapredi, nevladine organizacije i Beogradski centar za ljudska prava navode Odsek za azil MUP-a, koji nema dovoljno kapaciteta da sprovede proceduru i obradi azilne zahteve, kao i nepostojanje sistema koji bi uključio azilante u društvene tokove. Ipak, najčešća zloupotreba nepovoljnog statusa migranata u Srbiji ogleda se u konkretnim slučajevima povećanih cena za svakodnevne usluge poput taksi prevoza, spavanja u hostelu, ili čak cena u marketima. Poznati su slučajevi u kojima taksisti za najkraće vožnje povećavaju cene za nekoliko desetina puta, a krijumčari obično traže od 500 do 2000 evra po osobi, tek kao jedna od karika u lancu skupe naplate ilegalnog prelaska granice. Migranti koji nemaju zvanična dokumenta su najčešće žrtve ovakvih zloupotreba, i u strahu od hapšenja i ucena, postaju deo međunarodnih mreža trgovine ljudima i seksualne eksploatacije. Osnovno javno tužilaštvo u Subotici je prošle godine vodilo krivične postupke protiv stotinu ljudi optuženih za ilegalnu trgovinu ljudima, dok je samo tokom aprila i maja ove godine u Subotici procesuirano 1.200 uglavnom sirijskih i avganistanskih migranata koji su sprečeni u pokušaju prelaska granice sa Mađarskom.

Europe

Tvrđava Evropa postaje opasana sa svih strana. Dok ekstremno desničarske partije u Francuskoj ili Mađarskoj koriste ksenofobičnii antimigrantskipopulizam za jačanje granica unutar kontinenta, Evropska Unija je preduzela ključne korake u operaciji sprečavanja trgovine ljudima okrećući se ka Sredozemnom moru. Rešenje šefice evropske diplomatije Federike Mogerini, svakako, manje se bavi uzrocima velike migrantske krize, a više je posvećen skidanju sopstvene odgovornosti za davljenike pred Lampeduzom:ovog meseca biće pokrenuta pomorska operacija sa ciljem razbijanja modela poslovanja mreža krijumčara i trgovaca ljudima na Mediteranu, uz vojni plan EU koji predviđa eventualno razaranje krijumčarskih brodova pre nego što stignu do obala Evrope.
Milioni migranata čine bauk-državu u srcu nespremnosti Evrope da svoje granice otvori za žrtve ratova i progona za koje je i sama delimično odgovorna. Bauk-gradovi će nastaviti da niču dok granice jačaju, i dok se odgovornost za njihovo pucanje ne preuzme kao neophodan teret ljudskosti.

Piše: Goran Stamenić