Aktuelno Svakodnevno je političko

Generisanje nezbebednosti u populističke svrhe

Online tribina pod nazivom “Na obaveznom služenju vojnog roka: o militarizaciji društva i politikama neprijateljstva” održana je u četvrtak, 15. aprila, uz direktan prenos na našoj fejsbuk stranici. Naši sagovornici su bili Staša Zajović (Žene u crnom), Ivan Đurić (Inicijativa mladih za ljudska prava) i Željko Stanetić (Vojvođanski građanski centar), a razgovor je vodila Laura Pejak, članica kolektiva CK13.

Povod za razgovor na ovu temu jesu sve češće i glasnije najave vraćanja obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji. Institucija obaveznog služenja je zapravo obustavljena 2011. godine, a od tada se ciklično pojavljuju glasovi za ponovno uvođenje ove prakse. 

Iz nezavisnog vojnog sindikata Srbije dolaze informacije o tome da je prethodnih godina na hiljade profesionalnih kadrova napustilo vojsku, dok je vrlo mali broj ljudi zapravo iskoristio mogućnost dobrovoljnog služenja vojnog roka. Staša Zajović podseća i na veliki broj muškaraca koji je tokom ratova devedesetih dezertirao, dok se ti podaci vode kao vojna tajna upravo da bi se održavao mit o Srbima kao o ratničkom narodu.

“Vojska Srbija ne služi za odbranu zemlje, već za disciplinovanje, iživljavanje i maltretiranje ljudi. Najveća opasnost za bezbednost ovde je upravo sam režim, to je generator najveće nebezbednosti, oni militarizuju, oni proizvode oružje i izvoze ga diktatorskim režimima.” – navodi Staša Zajović.

Ivan Đurić iz Inicijative mladih za ljudska prava smatra da je jedan od glavnih ciljeva ove najnovije kampanje to da se vojska veže uz vlast, jer sva istraživanja pokazuju da su vojska i crkva jedine institucije koje imaju veću popularnost od institucije predsednika. “Međutim, samo služenje vojnog roka nije bilo baš jako popularna praksa kod mladih. Podrške za to nema, para za to nema, organizacionog kapaciteta države isto nema, ali je važno da stalno podsećamo zašto je to pogrešno.” – dodaje Đurić.

“Navodno preko 70% mladih podržava uvođenje vojnog roka, ali isto tako istraživanja kažu da preko 60% mladih želi da ode iz Srbije. To je naravno jako šizofreno, jer da postoji obavezno služenje vojnog roka ti mladi ne bi ni mogli da odu iz zemlje dok ne ispune tu vojnu obavezu.” – kaže Željko Stanetić iz Vojvođanskog građanskog centra i dodaje: “U pogledu na to šta se desilo devedesetih, i u pogledu odgovornosti ljudi u uniformama, mi već preko dve decenije imamo aktivnu relativizaciju u javnom prostoru. Mladi ljudi nemaju nikakvu relaciju sa tim periodom devedesetih. I svakoj novoj generaciji će biti sve teže da ga shvati.”

Staša Zajović je podsetila i da član 45. Ustava Republike Srbije jasno govori o prigovoru savesti i niko ne sme biti primoran da služi vojni rok. “To je naša obaveza, da ljude upoznamo sa tim, to je pravni aspekt. Finansijski aspekt je takođe bitan, ja na primer imam prigovor savesti na vojne troškove. Ne želim da se moje pare troše za to.”

“Vojvođanski građanski centar često radi sa mladima na ovim temama, ali mlade ne bi trebalo osuđivati. Oni nisu ni imali odakle da nauče i ništa im i ne ide na ruku, sve što mogu čuti u školi ili medijima uglavnom ne odgovara istini. Kada ih pitate zašto ih ne zanima, često kažu da im je dosta priča o tome, a kada malo zagrebete po površini vidite da oni o tome zapravo ne znaju ništa. Ukoliko se bavimo sećanjem, ono je uvek selektivno, sve se radi u tom pravcu da bismo znali što manje, kako bi se ratnim temama što lakše manipulisalo.” – navodi Stanetić.

“Svi naši problemi potiču odatle što očekujemo od države da nam vaspitava decu. Jako malo prostora za govor je dato ljudima koji su prisilno mobilisani, ljudima koji boluju od nekog oblika PTSP. O vojsci uglavnom govore generali koji su slali ljude na ratišta i političari koji su vojsku videli samo na televiziji.” – kaže Ivan Đurić.

Bavljenje PTSP-om u Srbiji bi, za početak, predstavljalo ogroman finansijski trošak, a istovremeno bi država morala i da prizna koliko je bio veliki broj tih ljudi. “Mi smo dosta razgovarali sa prisilno mobilisanim izbeglicama, a tu su i njihove supruge koje zapravo konstantno proživljavaju PTSP sa njima, a koje su u potpunosti na periferiji interesovanja.” – podseća Stanetić.

Tokom diskusije pokrenuta je i tema namenske vojne industrije, koja nije stajala ni tokom vanrednog stanja prošle godine. Naprotiv, sve vreme je kontinuirano tekla proizvodnja i izvoz oružja, pod komandom jednog od finansijera vladajuće stranke. Vojska je tokom trajanja vanrednog stanja konstantno bila na ulicama, “štitila” građane od nevidljivog neprijatelja, a nakon toga je u predizbornom periodu poslata i u Šid kako bi “štitila” lokalno stanovništvo od izbeglica. Sve ove “šok bombe”, kako su ih nazvali naši sagovornici, imaju samo kratkotrajni marketinški efekat, i sve što one donose jeste da unose konfuziju, strah i dezorijentisanost u stanovništvo.

Ovaj događaj je organizovan u okviru programa “Svakodnevno je političko” koji podržavaju Fondacija za otvoreno društvo, Srbija i Nacionalna zadužbina za demokratiju (National Endowment for Democracy) iz Vašingtona, USA.

Rad Omladinskog centra CK13 je institucionalno podržan od strane Vlade Švajcarske kroz projekat Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative.