Aktuelno Svakodnevno je političko

Homo Duplex: “Imaš li uopšte pojma ko sam ja?”

homo duplex

Da, glumac je na sceni sam, ogoljen do kože, i koliko god bio spreman i siguran u ulogu, opet će s vremena na vrijeme, ovisno i o iskustvu, pomisliti da svi ljudi u publici znaju što je on upravo učinio u svom privatnom životu. 

Aleksandra Demše (1)

Stojim pred vama i kao čovek i kao glumac.

Branislav Lečić

Kultura silovanja je kultura silovatelja.

“Kako započinju svoj dan pjevači, pijanisti ili plesači? Oni ustaju, umivaju se, oblače se, piju čaj, i u određeno vrijeme pjevači počinju pjevati skale, muzičari sviraju, plesači žure u plesnu dvoranu na svoj obavezni jutarnji ”exercice” [egzersis, vježba]. Oni to čine svaki dan, i zimi i ljeti. Dan bez vježbi smatra se izgubljenim”. (2)

Kako započinju svoj dan silovatelji? Oni ustaju, umivaju se, oblače se, piju čaj, i u određeno vreme, glumac, na primer, počinje raditi na tehnici svoje umetnosti, uvežbavajući ulaženje u svoju ulogu i ‘preživljavanje’ istine ličnosti koju predstavlja, kako bi izvođenje lika bilo verodostojno, njemu samom, njegovim partnerima i gledaocima. On to čini svaki dan, i zimi i leti. Dan bez vežbi se smatra izgubljenim. 

Pojmom kultura silovanja feministkinje ukazuju na svet uvezanih i međusobno podržavajućih uverenja, predstava i praksi kojim se održava i reprodukuje sistem muške dominacije i nasilja. U tom smislu, svaki slučaj muškog nasilja nad ženama nije incidentan i pojedinačan, već je sistemski i kao takav je tipski odnosno simptomalan: on je izraz vladajuće kulture kojoj pripada kontinuum svakodnevnih praksi uronjenih u mizogino društveno nasleđe i ukorenjenih u seksističkim predrasudama i predstavama. 

Za žene, kontinuum ovih praksi se proteže od rođenja ženskog deteta, patrijarhalnog porodičnog vaspitanja, prolazak kroz devojaštvo na način (prisilnog) usvajanja pripisanih i očekivanih uloga i ponašanja, do srastanja sa osećanjima straha i nemoći i celoživotnog trpljenja omalovažavanja, objektivizacije i seksualizacije ženskog tela i kontrole ženske seksualnosti. Polovi tog kontinuuma su, sa jedne strane, odgoj devojčice da ćuti i sluša šta joj se govori, i, sa druge, muška sadistička pornografska fiksacija da su ženski jecaji od bola pri seksualnom odnosu ustvari uzdasi seksualnog zadovoljstva. Između tih polova ne postoji glas, govor i mišljenje žene. Ako progovori, njenom govoru, mišljenju i iskustvu se ne veruje. 

U tom svetlu, vladajući mitovi o muškosti, silovanju i o muškarcima koji siluju se pokazuju kao deo ideologije kulture silovanja, kao ono što se kroz pretpostavke i podrazumavanja prihvata/nameće, čime se princip muške dominacije racionalizuje i normalizuje kao prirodan i nužan princip muško-ženskog odnosa, a muško nasilje relativizuje, minimizira i opravdava na način da se uobičajeno veruje, misli i govori da je žena sama to želela, da je njeno ‘ne’ značilo ‘da’, da je sama kriva za to što joj se desilo, ili da muškarac ima seksualne potrebe koje treba da budu zadovoljene i da ima pravo na to (pravo muškarca na ženu, njeno telo i seksualnost). 

Upravo iz razloga što je sistem seksističkih uverenja, predstava i praksi sveprisutan i sveprožimajući, nije moguće nikakvom načelnom tipologijom i karakterizacijom obuhvatiti i iscrpeti psihosocijalni profil seksualnih napasnika, odnosno, nije moguće izuzeti nijednog muškarca iz skupa latentnih ili manifestnih nasilnika i zlostavljača. Jedina iscrpno tačna tipologija silovatelja je ona radikalno-feministička: mrtvi muškarci ne siluju. Frustrirana reakcija u vidu ‘kontra-argumenta’ da, ipak, “nisu svi muškarci silovatelji”, kakav se najčešće čuje od muškaraca koji sami sebe izuzimaju iz ‘većine muškaraca’, ustvari je simptom nesuočenog internalizovanog seksizma u sopstvenom mišljenju i činjenju, i predstavlja ignorantsku relativizaciju ili negaciju proživljenog traumatičnog iskustva većine žena. 

Logici iskaza da ‘nisu svi muškarci silovatelji’ pripada i predstava o silovateljima kao pretežno psiho- i socio- patološkim slučajevima čije devijantno ponašanje i postupci proizilaze iz određenog poremećaja njihove psihe i seksualnosti. Odatle se zastupa stav da je takvim osobama mesto u kliničkim ustanovama, izvan društva. U pitanju je ne samo društveni mit, već svakodnevno aktivna kognitivna distorzija većine muškaraca kojom se legitimizira “normalnost” većine i potiskuje većinska istina seksualnog nasilja koje su žene doživele i doživljavaju upravo od strane te ‘normalne’, ‘zdrave’ većine – od muškarca iz sopstvene porodice, iz kruga prijatelja, najbližeg profesionalnog okruženja, ili unutar obrazovnih ili crkvenih institucija – kroz zloupotrebu poverenja, autoriteta ili položaja. U smislu tipova ličnosti, seksualni nasilnici predstavljaju heterogenu grupu, ali u smislu obuhvata oblika i stepena rasprostranjenosti seksualnog nasilja – od polne i rodne diskriminacije u društvu, ekonomske zavisnosti, porodičnog i partnerskog nasilja, seksualnog uznemiravanja, zastrašivanja i ucenjivanja, do seksualne eksploatacije, zlostavljanja, silovanja i ubistva – počinitelji pripadaju muškoj većini – homogenoj vladajućoj polnoj klasi patrijarhata, a ne ‘manjini izvan društva’.

Iskazi navedeni u nastavku teksta dati su kao primeri simptomalnih izjava koje odaju karakter i motivaciju mogućeg zlostavljača.  Iskazi su sabrani u jednu vrstu kompendijuma referentnih izjava i fraza mogućeg zločinitelja i podeljeni prema situaciono-tematskom kontekstu, i u tom smislu su dati kao upozoravajući: njihov sadržaj i pripadajući situacioni i tematski kontekst – priroda društvenog (profesionalnog/ličnog) odnosa; priroda seksualnog odnosa; prisilna heteroseksualnost; pitanje pristanka na seksualni odnos; iskustvo i perspektiva žrtve; pitanje istine; pitanje prava; pitanje Boga, i, pre svega, konstrukcija i izvođenje predstave o sebi – odaju sadržaje koje tipološki sistemi prepoznaju kao karakteristike oportunističkog silovatelja (vođenog impulsivnom potrebom za trenutnim seksualnim zadovoljenjem, često uz upotrebu manipulacije autoritetom, anti-harizmom ili putem sile) i silovatelja iz seksualnog poriva (vođenog intenzivnim i ponavljajućim seksualnim uzbuđenjima, često pokrenutim specifičnim parafilnim fantazijama), uz karakteristike nesadističkog i sadističkog principa zadovoljstva. Istovremeno, tematsko-situacioni kontekst navedenih izjava ukazuje na perverznu manipulativnost u tvrdnjama i interes da počinitelj sebe prikaže kao vrlinsku osobu, ili upravo sebe kao stvarnu žrtvu (u slučaju kada sam biva optužen za zlostavljanje ili silovanje).

Sve navedene izjave su doslovni iskazi glumca i dramskog pedagoga Branislava Lečića. Odabrani su zbog njihove velike ilustrativne vrednosti. Preporučljivo ih je čitati u svetlu činjenice da se radi o čoveku-glumcu i čoveku-ulozi, celoživotnom praktičaru proverenih metoda izvođenja ‘scenske istine’. 

Kreiranje ‘scenske istine’ podrazumeva specifičnu interpersonalnu i kolektivnu dinamiku: “Gluma čini ono što čine i druge umjetnosti: pobuđuje naš unutarnji život na neku naročitu funkciju. Gluma je dakle takvo odabiranje i pojačavanje organskih psihofizičkih rezonanca čovječjeg doživljavanja koje, preneseno putem optičkim i akustičkim, izaziva u gledaocima psihofizičke pojave koje postaju nosiocima naročitog osjećajnog doživljavanja. Gluma dakle nije ‘Schauspiel’, nego ‘Mitspiel’, to znači da su u gledaocu potencijalno aktivne sve one psihofizičke funkcije koje su glumcu potrebne da izvede na sceni neku kretnju i da izgovori neku riječ. Mi glumca ne poimamo slušanjem i gledanjem, već time što se u nama paralelno s njegovom akcijom bude svi oni organski elementi koji su pratioci i regulatori tih akcija” (Gavella Branko, Teorija glume – od materijala do ličnosti, 2005, str. 39). 

Imajući navedeno u vidu, ‘uvežbavanje’ izvođenja scenske istine se tiče profesionalnog poverenja. Kako Branislav Lečić iznosi: “Dosta je suptilna priča kada je u pitanju edukacija u glumi. Ja sam se u svom životu sretao sa raznim stvarima, pa zato mogu to da kažem. Vrlo se taktički moraš odnositi da otvoriš neko biće, da bi ono, naravno, moglo da ponudi ‘istinu na sceni’. I to nije nimalo laka stvar; tu treba imati i strpljenja i volje, i nikako ne preći onu crtu koja je opasna, a to je ta crta u kojoj se to može shvatiti na pogrešan način”. 

Upravo sa obzirom na ovu tezu Branislava Lečića – da osoba koja je podređena u odnosu (i koja pretpostavlja odnos poverenja) može kontekst i okolnosti odnosa i konkretnu situaciju u kojoj se nalazi ‘shvatiti na pogrešan način’ – recimo, osetiti i razumeti da je u pitanju silovanje – navedene iskaze je nužno čitati sa svešću da se društveni odnosi dešavaju upravo na sceni odnosa moći različitih (polnih/rodnih) pozicija i uloga. 

Scenska istina patrijarhata počiva na dogmatizmu polne razlike, podrazumevajući dispozicije muškog/ženskog pola kao prirodom (ili Bogom) pretpostavljene dispozicije moći/nemoći. U pitanju je društveno proizvođenje značenja polne razlike i konstrukcija poretka prirodnog/normalnog/blagoslovenog koji se održava jedino nasilnim nametanjem ili nesvesnim uživljavanjem u uloge i odnose moći. Po režimu patrijarhata, ovo ulaženje u rodne uloge činimo svaki dan ‘da bismo autentično odigrali sebe i svoj zadatak’; dan bez vežbi se smatra izgubljenim. “Cijela glumačka akcija mora biti prožeta zahtijevom da izgleda kao potpuna vezana cjelina. Ona cijelo vrijeme mora biti vođena jednim uvjerenjem. Takovo uvjerenje mora se pretvoriti u tehničkom smislu u povjerenje u sebe i u svoj zadatak” (Gavella Branko, Teorija glume, str. 147).

U dano-noćnoj predstavi patrijarhata, zadati odnosi – prožeti i vođeni heteronormativnošću kao ‘jednim uverenjem’ i ‘zahtevom za potpuno vezanom celinom’ – mogu imati oblik direktnog fizičkog i seksualnog nasilja ili takozvanog ‘nežnog nasilja’, “otvaranja bića” i “provaljivanja unutrašnjeg duhovnog kosmosa”, kako nadahnuto sugestivno opisuje Branislav Lečić, ali su u svojoj suštini jednako seksualizovani, bilo da se radi o porivu da se dominira, upravlja i kontroliše, ili o porivu za seksualnim zadovoljenjem: odnos je falocentričan, provalnički, penetrativan, nasilan. Na isti način funkcioniše i verbalna komunikacija: muška reč (kao vladajući princip, logos) dominira, kontroliše, penetrira psihu žene kao telo, meso, materiju. U tom smislu su dole navedeni iskazi predloženi kao ilustracija takvog govora: porobljavajućeg, nekomunikacijskog i nespoznajnog govora falocentričnog uma, monološkog govora koji računa sa ‘buđenjem organske psihofizičke rezonance’ u žrtvi (ili u javnosti), u interesu pokretanja i vladanja njenom reakcijom. 

Problematiku precizno definiše Branislav Lečić na temelju sopstvenog iskustva metodskog vođenja i upravljanja ‘procesom oslobađanja’: “Oslobađanje je proces koji je jako važan svakom čoveku. Ali vi imate metodologiju oslobađanja koja je pozitivna i metodologiju oslobađanja koja je manipulativna. I to su dve velike razlike. Ako vi oslobađate nekoga da se on sa svojim traumama, nesigurnostima, stidom, oslobodi na način da doprinese tome da se oseća dobro, kvalitetnije, duhovnije, pametnije, i da može da plasira to što se zove ‘glumački doživljaj’, onda ste na dobrom putu. A ako vi to koristite i manipulišete u svrhu da zarobite… onda vi dobijate i jednu vrstu seksualnog ropstva. To je porobljavanje. To su velike razlike – između te dve stvari, metodologija može biti prilično slična, ali je krajnji rezultat dijametralno suprotan”.  

Upravo iz razloga što ‘proces oslobađanja’ može predstavljati seksualno porobljavanje, neophodno je govor čoveka-glumca i čoveka-uloge prozreti/prezreti da bi žena sačuvala fizičku i psihičku slobodu i autonomiju u odnosu na muškog sa-govornika. Takvo nužno stanovište “pozitivne paranoje” feministkinje smatraju “umećem psihičke Samoodbrane” – “vrlinom predviđanja, prepoznavanja i razbijanja destruktivnih patrijarhalnih obrazaca” (Mary Daly), u cilju preživljavanja i oslobađanja od muške dominacije i nasilja, i sa ciljem da muškarac-nasilnik – čovek-glumac, čovek-uloga – prestane da preživljava. „Ako se zaustavi linija volje-osjećanja, čovjek-glumac i njegova uloga prestat će željeti i preživljavati“ (Stanislavski).

Izjave koje slede izrečene su sa ove strane proscenijuma, i mogu biti upozorenja na stvarnost iza zavese. 

_________________________

Prepoznaj silovatelja:
Kompendijum referentnih fraza i izjava mogućeg zločinitelja

O seksualnom odnosu / nasilju / silovanju:

  • Seks je prekrasan. Seks je trenutak u kom se zaustavlja vreme, u kom zaboravljaš ime i prezime, imaš samo bliskost i divotu strasti i lepote da deliš zajedničku energiju i hemijski i da jednostavno se sliješ u jedno biće.
  • To je moje iskazivanje nežnosti a ne nepoštovanje. To je dostignuće – da si ti došla do tog stepena interesovanja da kod mene izazoveš tu emociju. Jesi li normalna? To je za čast, a ne za osećanje ugroženosti. Zaista najozbiljnije mislim, a ti ne poveruj. Šta ti misliš, da to ispada da sam ja neko ko svoj kurac usrećuje i meće u nekoga koga ne poštujem, da ga ponižavam, da ga potcenjujem? Neko je zaslužio da ja to poželim. Imaš li uopšte pojma ko sam ja?

O pristanku na seksualni odnos:

  • Nikada nisam mogao biti sa ženom a da to nije bilo obostrano. To je pitanje mog svetonazora. 
  • Ne funkcioniše baš sve to tako. Ako ti ja kažem da, onda da, ako ti kažem ne, onda ne. To je bila jedna nepredviđenost, jedna igra u kojoj se može pojaviti nešto iracionalno. 
  • Ne možeš tako da gledaš na stvari. Ne znam šta se dešava u tvojoj glavi ali je pogrešno. Kuliraj bre, opusti se ženo Božija, šta ti je bre, pretvaraš nas u idiote, u majmune. 
  • Ja sam to izgradio iz toga što i dalje imam neku toplinu prema tebi i neki sastavni deo nekog ne samo privatnog odnosa koji je vezan za profesiju, za moje poštovanje tebe i tvojih namera i svega onoga što radiš; ja tebe poštujem i kao ženu
  • Ja sam ti pokazao želju, snažnu želju, privlačila si me. To je uzbuđenje, postojala je želja baš za tobom. 
  • Ja imam odbojnost prema ljudima koji metodološki rade na agresiju, na to formiranje autoriteta, na glasnost, na deranje… Ja smatram da se iza toga uvek krije neka frustracija. 

O perspektivi žrtve

  • Priznaćete da u celoj priči mora da postoji i ona druga strana.
  • Moramo da shvatimo, zločin silovanja je – takođe kao i lažna prijava – krivično delo, i ono se tretira na osnovu činjenica i dokaza, da zaključimo da li je to tačno, da li je bilo zločina silovanja koje treba kazniti, ili je bilo lažnog prijavljivanja koje takođe treba kazniti. I tu cela stvar dolazi u red.
  • Zar je moguće da postoji samo onaj koji je optužen, a da ne postoji lažna prijava koja je takođe krivično delo? Da li je moguće da niko ne postavi pitanje o lažnoj prijavi?
  • A svako ko staje u odbranu žena i pripada ovakvom klubu borkinja koje se hvataju u Me Too pokret balkanskog regiona treba da zna da mora da zna pre svega istinu; lažna prijava je krivično delo kao i zločin silovanja.
  • Ne možeš ti a priori za neku žrtvu, nego moraš da budeš isključivo za istinu.
  • Pošto je ona optuživala i neke druge ljude u prošlosti za seksualno zlostavljanje i silovanje, ja zato sumnjam da je svaka njena priča o silovanju lažna.

O sebi / o ženama / o nasilju nad ženama

  • Uvek sam kroz život voleo žene, štitio žene, i nikada ni prema kojoj nisam bio agresivan. 
  • Ne postoji nikakva mrlja u mom životu, a pogotovo ne tog tipa. Ja sam zaštitnik i branitelj žena.
  • Prema ženama uvek treba biti fin, maksimalno. One za mnoge stvari nisu krive, dobar deo krivice je baš kod nas. To treba videti i biti u najmanju ruku duhovit. 
  • Ja obožavam i poštujem žene i ceo moj život je vezan za njih. Od majke sa kojom sam ostao od razvoda pa do dana današnjeg, postavljen sam kao muškarac koji je zaštitnik žena i poštovalac njihovih prava.  
  • Ja sam ne samo džentlmen, nego i branilac žena i poštovalac njih, i prosto sam spreman da ih zaštitim i na ulici. I nekoliko puta sam ja u svom životu imao takvu vrstu akcije da sam na ulici štitio žene kada ih je neko napadao, tukao.  
  • Žene su meni inspiracija.
  • Ja sam čovek koji ceo život žene želi, nemam nikakav problem sa tim, na kraju krajeva to je javna stvar.
  • Zamera mi se što sam mlad, što vozim motor, što se družim sa lepim ženama. Da Bog da svima to zamerali. 
  • Nema uspeha u ovom poslu bez ozbiljnog druženja – provaljivanje unutrašnjeg duhovnog kosmosa da biste autentično odigrali ulogu.
  • Moram biti iskren do kraja: moja slabost jesu žene. To nisu samo žene koje ja kao žene i obožavam i poštujem; ja sam tako i vaspitan, ja sam živeo sa majkom jako dugo posle razvoda mojih roditelja, ona me je naučila kako da poštujem žene, kako da ih uvažavam i duboko sam joj zahvalan na tome. Ali, naravno i mlađe žene. Dosta mlađe od mene. I to opet nije tajna, i to je nešto javno i to svi znaju. Naravno, uvek stradate tamo gde ste najslabiji. To je jasno kao dan. Ja se jesam udvarao ženama, pa to je normalno, kako drugačije da dođete do naklonosti žene.
  • Sklon sam mladim ženama, pa jesam. One su lepe mlade, imaju nadu, imaju volju, želju za životom. A ja takođe, bez obzira što imam godina, imam to isto, želju i volju za životom. I nikakve godine me neće u tome ugušiti. …Prelomno je stanje našeg duha.
  • Zaziru muškarci od kontakta sa ženama, jer nikad ne znaju na koji način će se ta stvar završiti; mislim da je to loše.
  • Osuđujem svako nasilje, a pogotovo silovanje. Za mene je to ne samo poniženje čoveka, naravno žrtve pre svega, nego muškarca. To da se odlučiš da svoju želju seksualnu ostvaruješ tako što nekoga varaš, manipulišeš, ucenjuješ – to je poraz. 
  • To je potpuno suprotno mom biću, potpuno suprotno konceptu mog života i pogledu mom na svet. 
  • To naravno rade i žene, da vam kažem, nije to samo jednostrano, postoji i druga strana. 
  • Uvek sam stajao na stranu žrtve. Ceo moj život prezirem siledžije, siledžije u bilo kom smislu, i fizičke siledžije koje napadaju i u pijanom stanju u kafani ili na bilo koji način na ulici, a posebno one koji atakuju žene. To je nešto što je neprimereno, to je apsolutno nešto što ponižava muškarca u svakom smislu. A ja sam svojim životom i odnosom prema ženama dokazao da sam itekakav poštovalac žena. Volim žene. 
  • Ja sam zdrav zdravcat. I možda je to problem, što sam ja normalan, što volim žene; ja nisam LGBT, ja nemam nikakve ambicije prema drugom [istom] polu, sem poštovanja njihovog izbora, ali ja volim ono što je prirodno. 
  • Uvek sam duboko i mislio i znao i verovao da je silovanje možda i veći zločin od ubistva.
  • Silovati neku osobu, to znači ubiti u njoj i fizičko i duhovno. Jer može se živeti a biti mrtav zato što si povređen i oštećen.
  • Svako nasilje osuđujem i prezirem, a naročito prema ženama, o deci i da ne govorim. To ostavlja trajne posledice na život žrtve nasilja i drastično menja pogled na svet! Silovanje je poniženje tela, duha, ličnosti i slobodne volje svakog od nas! Hrabre žene, imate moju podršku. Borba je jedini odgovor!
  • Ja mislim da svaka žena koja je silovana, mora to da prijavi. To je moje duboko ubeđenje. Jedino tako možemo to da sprečimo. E sad, samo se postavlja pitanje – šta je silovanje? Silovanje je kada muškarac prema ženi, ako je u pitanju ta agresija, muška, na ‘ne’ ide dalje. Znači, ideš preko crte, ne čuješ poruku, i ostvaruješ svoje nagone ili životinjski instinkt na način da mimo volje partnera ideš dalje. Naravno, postoji i druga strana – postoji i ženska strana koja može da bude takva. Ja sam imao slučaj opsesivnog fiksiranja i agresije prema tebi, bez obzira koliko puta kažeš ‘ne’; postoji intencija da se nastavlja dalje, raznom metodologijom – telefonom, porukama, prisustvom, itd. Hoću da kažem, problem je složen. 

O sebi kao žrtvi:

  • Jedino što me zanima u životu je istina.
  • Ja u svom životu nemam potrebu da se pravdam, ali moj život i svi ljudi oko mene jasno dokazuju, a to možete da ih pitate a možete i sami da steknete utisak – meni su žene inspiracija za život. Njihov svet za mene je sve ono što zovem umetnošću. One su i moj izazov, i moja mašta i moja inspiracija. 
  • Uvek sam znao da razlikujem šta je to što je zavođenje, šta je to što je stvaranje neke ljubavne ili erotske atmosfere sa ukusom, a ne da budem agresivac i neko ko će ženu još i da siluje. 
  • Ja ovo doživljavam kao atak na sebe na nivou pokušaja ubistva, mog imena, moje porodice, karijere moje dece, moje lične karijere, moje egzistencije. To je pokušaj diskreditacije i negacije čoveka u meni. 
  • I ja sam čovek. I ja imam takođe dušu. A ja isto mislim da je silovanje ne samo telesno silovanje nego i duševno. …Postoji i moja duša i moja žena u meni, i ona može biti silovana. 
  • Ja se branim. Da li mi treba oduzeti pravo i da se branim posle svih napada i optužbi koje su pljuštale na moj račun mesecima nemilosrdno, dok sam ćutao i čekao da sve zvanično bude završeno? Ne, neću ćutati ni ostati ravnodušan, jer su i pravda i istina i pravo na mojoj strani.

O svom narodu:

  • Ljudi su zaustavljali saobraćaj kada sam ja prolazio ulicom, da me vide, u trenutku dok se još vodio istražni postupak. …Ne samo muškarci, nego i žene, prilazili na ulici, što definitivno dokazuje da moja ljubav prema mom sopstvenom narodu ima dubokog smisla. Zašto? Ne da se ovaj narod slagati i prevariti, on ima dušu i oseća sve iznutra.
  • Mnogo je pametan ovaj narod, svako ko ga poglupljuje ili se od njega distancira ili ga pljuje, a ima takvih pojava, takozvanih ‘drugosrbijanaca’ koji su kao intelektualno moćniji, okrenuti Zapadu, elita, i oni preziru narod – to su kurve, to su kurve. …Te kurve intelektualne, koje preziru svoj narod, ma nek idu da žive u drugoj državi, nek biraju državu.

O ‘pogrešno shvaćenom’ odnosu:

  • Ceo moj život jeste isključivo akcija ljubavi, pa i u seksualnom smislu, apsolutno dobra volja.
  • Ako sam te ikada, u bilo kom trenutku, u bilo kom potezu, ili nekoj misli, ili možda slučajno u gestu ili namernom gestu uvredio, povredio, ponizio… i ako sam bilo koju ženu u svom životu na takav način uvredio da je ona stekla utisak da sam ja nekulturan, nepristojan, da sam primitivac, agresivac, predator… onda se duboko i iskreno izvinjavam.
  • Samo smo bili partneri u poslu, maksimalno sam se trudio da shvatiš koju ulogu igraš.
  • I ti i ja a i Bog znamo da ti i ja nikada nismo imali ni ljubavni odnos, ni neku vezu, niti smo imali seksualni odnos. Nikada. 
  • Duboko znaš da ja znam i tvoju dušu, ne zato što smo imali nešto kao ljubavnici, kao seksualni partneri, nego zato što sam se trudio da napraviš ulogu koja zaista može da bude ponos tvoje karijere. 
  • Nemoj to raditi, ne treba ti to. Zaista to mislim. 

O veri u Boga:

  • Mnogi ljudi to znaju – ja sam vernik. Ja sam čovek koji veruje u Isusa Hrista. To nije vera koja je površna, koja je formalna, koja je odlazak i praćenje rituala, ili odlazak samo u crkvu; to je nešto što ja nosim u svojoj duši. …ja isključivo brinem o čistoti svoje duše. I nikada ne bih učinio nešto što me ne bi kandidovalo posle pred Bogom na nebu, da ispadnem iz onog što smatram važnim a to je da ona moja duša pred Bogom, moja žena pred Bogom bude čista.
  • Spreman sam da stavim ruku i na Bibliju i da se zakunem na bilo kom mestu gde postoji uverenje da ona sila odlučuje o svemu, o našim dušama. 
  • A još jednu stvar da kažem: ‘ko drugome jamu kopa, sam u nju pada’. Nek malo razmisle o tome.
  • Ne tražim ja ništa drugo nego samo da ovo o čemu govorimo bude na onom mestu gde su profesionalci i gde se o tome odlučuje na jedan ozbiljan i zakonski način… gde postoji zakon, gde skupljaju dokaze. 
  • Pravni postupak je završen, i ne postoje više nikakve instance koje bi mogle da to dovedu u pitanje.
  • Ne samo od danas, ili unazad par dana, od prvog dana – 22. marta 2021, svako ko je iznosio ili pronosio što god iz mog ličnog života, a što škodi mojoj časti i ugledu, i dovodi do teških posledica, biće krivično procesuiran zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 172 KZ RS. Pored toga, protiv svakog prijavljenog za gore navedeno krivično delo ili drugo krivično delo na moju štetu, biće podneta tužba za naknadu štete za povredu časti i ugleda.



Borislav Prodanović

(1) Aleksandra Demše, Neki psihološki aspekti rada na karakteru glumačke uloge prema postavkama “Sistema” Konstantina Sergejeviča Stanislavskog, Diplomski rad. Sveučilište Josipa Jurja Strossmayera u Osijeku; Akademija za kulturu i umjetnost u Osijeku; Odsjek za kazališnu umjetnost; Studij kazališne umjetnosti; Smjer: Gluma i lutkarstvo. Osijek 2016. Str. 15
(2) Mrkšić, B. (1971.), Riječ i maska, O teatarskim vrstama i oblicima, Genijalni amater, str. 220., Školska knjiga Zagreb. Citirano prema Aleksandra Demše, Neki psihološki aspekti rada na karakteru glumačke uloge prema postavkama “Sistema” Konstantina Sergejeviča Stanislavskog, str. 5.