Aktuelno Svakodnevno je političko

MONOETNIČKA DRŽAVA I POLITIKE NEPRIJATELJSTVA

Politike neprijateljstva

U okviru ovogodišnjeg Festivala samoorganizovanja održana je i tribina posvećena politikama neprijateljstva, nasilju koje izaziva nacionalizam i borbi protiv ove društvene pojave. U diskusiji su učestvovali Mevlude Skuroshi iz organizacije GAIA Kosovo, Miloš Marković iz Aktivne Zone sa Cetinja, Edna Sadiković iz Omladinskog Pokreta Revolt iz Tuzle, zatim Željko Stanetić iz Vojvođanskog građanskog centra iz Novog Sada, kao i Đorđe Majstorović iz Omladinskog centra CK13. Moderatorka je bila Laura Pejak iz Infoteke CK13.

Povod za ovaj razgovor bila je intenzifikacija nacionalističke retorike u medijima, što je očito podsticano od strane najviših političkih instanci u čitavom regionu. Poturanje ove teme očigledno se želi prikriti činjenica da su naše države postale bastioni kriminala kojima rukovodi vlast u sprezi sa kriminalnim grupama. U takvom okruženju ljudima je uskraćen prostor za političko samoizražavanje, svoje interese ne mogu ostvariti kroz ruinirane institucije, te žive u konstantnom egzistencijalnom strahu i neizvesnosti. 

“Poslednja dešavanja u Crnoj Gori više su rezultat okršaja koji političari iz Crne Gore i Srbije vode preko medija. Desila se smena vlasti, nije se desilo ni ono što je želeo DPS, ali nije se desilo ni ono što je želela vlast u Srbiji – nije došlo do toga da neko odluči da Crna Gora odjednom viš nije nezavisna i da ćemo skrenuti sa nekog evro-atlanskog kursa, već se desila normalna, demokratska smena partije koja je dugo godina vodila vlast i čini se da nikako da se pomire ljudi i u Srbiji i Crnoj Gori sa tim da u Crnoj Gori zapravo postoje građani koji ne žele da budu ni Srbi, ni Crnogorci, ni Albanci, već žele da budu građani Crne Gore i da tu lepo žive i da imaju lepe odnose sa svima okolo.” – izjavio je Miloš Marković iz organizacije Aktivna Zona i dodao: “Čini mi se da Aleksandar Vučić prisvaja sve Srbe, gde god se oni nalazili, i da se njima potkusuruje sa različitim protivnicima u drugim državama, a zapravo Srbi u Crnoj Gori uopšte ne žele njega i to što on nudi.”

Čini se da je zbog napete situacije u Crnoj Gori odnos Srbije sa Kosovom na neko vreme pao u drugi plan, ali su nas nedavni događaji na granici podsetili kako je lako veštački podići tenzije. “Generalno raspoloženje na Kosovu je takvo da su ljudi poprilično umorni od svega i da nažalost polako gube interes, naročito u Mitrovici koja se koristi za političke igrarije, zbog svog geografskog položaja, ali i zbog jezera Gazivode, Trepče… Ono što se konstantno radi je kreiranje atmosfere straha kod ljudi, oživljavanje ideje neprijateljstva i potenciranje na razlikama. U Mitrovici i dalje ima ljudi sa obe strane koji nikad nisu prešli most.” – kaže Mevlude Skuroshi iz organizacije GAIA Kosovo. 

Kada je situacija u Bosni i Hercegovini u pitanju, čini se da je ona od završetka rata konstantno krhka i lako narušiva, a poslednja tema koja je uzburkala strasti jeste dopuna Krivičnog zakonika koju je nametnuo odlazeći Visoki predstavnik u BiH Valentin Inzko, a kojim negiranje genocida i veličanje ratnih zločinaca postaje kažnjivo. “Ovo možda nije bila promišljena odluka, mada su mnogi građani sretni zbog donošenja ovog zakona, jer konačno imaju neku legalnu potporu, smatram da je to jedan korak ka donošenju pravde za građane BiH koji su bili pogođeni događajima u Srebrenici i kasnije svim društvenim dešavanjim, negiranjima i propagandom koja je širena, te se nadam nekom pozitivnom ishodu.” – poručila je Edna Sadiković iz Omladinskog Pokreta Revolt.

Sve ove probleme povezuje zajednički činilac nacionalizma. Utisak je da je srpski nacionalizam u ovom slučaju upleten u sve pomenute primere jer jedini od pomenutih ima težnju ka ekspanziji na susedne zemlje. “To je ono što Srpska napredna stranka radi i sa svojom izbornom politikom, oni su je poprilično usavršili, na vlasti su već devet godina i ta vlast se sve više učvršćuje. Ovde u Novom Sadu su na prošlim izborima za Mesne zajednice 2017. godine odneli apsolutnu pobedu, bez obzira što ti izbori po definiciji nisu stranački, mada oni sad već otvoreno kandiduju svoje ljude. Na severu Kosova smo takođe imali situaciju sa Srpskom listom, što je bila jedna pokazna vežba. Imamo sada situaciju i kod nas na Limanu sa tim trobojkama koje su osvanule preko noći, kao da je Liman neko sedište mađarskih separatista, a razlog je eto bio samo gubitak izbora vladajuće stranke u tri Mesne zajednice, o čemu se i naš predsednik Vučić izjašnjavao u direktnom uključenju iz Brisela. Mediji se koriste apsolutno za sve potrebe vlasti, a druga poluga koja se koristi u svim ovim pomenutim slučajevima jeste crkva, jer nacionalizam i crkva kod nas idu ruku pod ruku, bar je tako poslednjih tridesetak godina.” – rekao je Đorđe Majstorović, član CK13.

Željko Stanetić iz Vojvođanskog Građanskog Centra se nadovezao na prethodne sagovornike konstatacijom da mu se čini da nacionalizam nikad nije bio u većoj krizi: “Što se tiče trobojki na Limanu, ja se posle dužeg vremena nisam uplašio nacionalizma, mislim da su to zastave Srpske napredne stranke koja je to smislila kao najbolju moguću ideju jer nisu pobedili tamo. Naravno da je bačena udica nacionalizma opasna i da će se neko sigurno, mahom mladi, upecati na to. Mislim da su ljudi u svim ovim državama prilično gladni i da ih zaista ne zanima nacionalizam, kao i kod nas ta tema da li se neko sme izjasniti kao Vojvođanin – naravno da može i mislim da je to nikad propalija tema. Tema nacionalizma je i dalje živa, zato što mi i dalje nismo rešili brojna pitanja iz prošlosti, poput pitanja nestalih, ubijenih, pitanje silovanja tokom rata… Dobar primer je ovaj zakon u BiH, koji je zapravo zakon protiv negiranja sudskih činjenica, a Srbima je prikazan samo kao zakon o zabrani negiranja genocida u Srebrenici i time je iskra u javnosti zapaljena.”    

Ideja nacionalne države od samog početka nosi u svojoj srži klicu genocida. Ona po prirodi predstavlja ideju da bi jedan narod trebalo da živi u jednoj državi i da bude isključivo identifikovan sa njom. Drugi narodi kao svojevrsna strana tela idealno ne bi trebalo da postoje u toj državi – ali ukoliko su ipak prisutni, oni su uvek tu isključivo kao ponizni gosti koji moraju prihvatiti da žive u tuđoj kući i da moraju svojim domaćinima biti beskrajno zahvalni što im (za sad) dopuštaju da tu ostanu. 

Kroz revizionističko učenje istorije ovakvo stanje se predstavlja kao prirodno – nacije kao takve su uvek postojale, na prostorima na kojima postoje danas, i uvek su delale kao jedinstven entitet i težile ka “oslobođenju”, odnosno, dobijanju svojih zasebnih, nacionalno homogenih i ujedinjenih država. To je potpuna fantazija. Ljudima je “prirodno” (utoliko što nam je išta zapravo prirodno) da žive zajedno – ljudi koji govore različitim jezicima, pripadaju različitim verama, različitih boja kože i/ili načina življenja su od pamtiveka živeli jedni pored drugih u različitim interakcijama. Te interakcije jesu ponekad bile i konfliktne, ali većinu vremena su predstavljale jedan suživot, međusobno prožimanje, saradnju i mešanje. Sa nastankom ideje nacije u 18. i 19. veku, taj suživot se nasilno prekida, kroz formiranje monoetničkih, nacionalnih država. Ideja nacionalno homogene domovine predstavlja jedan entitet koji ima na svom raspolaganju sva oruđa moderniteta da sprovodi svoju svetu misiju. Ona se sastoji od ekspanzionizma na teritorije za koje smatra da naciji po prirodnom i/ili istorijskom pravu pripadaju (tzv. iredentizam), sistematske integracije elemenata populacije koji se smatraju podobnim i njihovom indoktrinacijom u dominantni nacionalni identitet, kao i fizičkog uništavanja onih elemenata koji su u datoj nacionalnoj ideologiji dovoljno različiti da bi se smatrali “stranim” – bilo kroz proterivanje stotina hiljada ljudi iz njihovih domova na koji se potom naseljavaju ljudi definisani kao pripadnici dominantne nacije, ili kroz njihovo izravno i sistematsko ubijanje (koje je u Evropi doživelo svoj vrhunac u industrijskom masakru Holokausta).

Ovi procesi homogenizacije nisu završeni – i oni, u suštini, nikad i ne mogu biti završeni, kompletirani; te im je neophodna reprodukcija ideologije da bi se nastavljali, odnosno konstantno nasilje kojim se nastavljaju. Prirodna je težnja čovečanstva da se kreće, meša, menja, razdvaja i sastavlja. Homogenost nacije mora biti održavana veštački i sa nasiljem uvek prisutnim, makar implicitno (u onim trenutcima kada ono nije otvoreno). To nasilje se sastoji, s jedne strane, u indoktrinaciji kroz školski sistem, kroz medije, porodicu i sl, u jedan partikularistički istorijski narativ, i u jedan nacionalni identitet (uz koji često ide i verski) koji je nepromenljiv, neprikosnoven, i potpuno zatvoren za preispitivanje. Sa druge strane to nasilje se sastoji u sistematskom isključivanju i neretko jednom svojevrsnom teroru nad svim onim grupama u društvu koje se smatraju da narušavaju nacionalnu čistotu: pripadnici nacionalnih manjina koji i dalje žive u državi, koji su po definiciji ‘strana tela’, kao i ‘zastranjena tela’ – pripadnici dominantne nacije koji se percipiraju kao “izdajnici” bilo zato što se ne identifikuju i ne žive kako “bi trebalo”, zato što se zalažu za politike koje su neprihvatljive interesima etnički čiste države, ili na bilo koji drugi način dezertiraju iz službe naciji. Dezerterstvo bi ovde trebalo shvatiti u bukvalnom smislu, kao odbijanje službe u najnacionalnijoj od svih institucija države – vojske; ali i kao širi pojam, u smislu odbijanja da se ispuni percipirana nacionalna dužnost. Jedna od tih dužnosti služenja nacionalnim interesima jeste ideja biološke reprodukcije nacije (služba nametnuta samom pojmu/svojstvu žene), imperativ da se proizvodi što više dece u službi projekta nacionalne homogenizacije – da bi se tako potisle sve ostale grupe u društvu po brojnosti. Svi oni koji ne žele da imaju decu, ili su kvir, ili na bilo koji drugi način ne ispunjavaju ovu dužnost, smatraju se neprijateljima nacije i bivaju nasilno kažnjeni za tu neposlušnost.

Ključni elemenat u nasilnom održavanju čistote predstavlja i militantno očuvanje granica, bilo fizičkih bilo mentalnih. Strani elementi bi istorijskim procesima čišćenja nacije trebalo sada da se nalaze u spoljašnjosti nacionalne države – izvan njenih granica – te prelaženje tih granica predstavlja pretnju po tako kreiran poredak. Imigraciji se homogenizovana nacionalna država mora militantno suprotstavljati, i činiti sve što je u njenoj moći da je kontroliše i, koliko god je moguće, spreči. Nasilje na granicama i u migrantskim kampovima tako predstavlja samo jedan kontinuitet genocidalnog nasilja na kojem počiva nacionalna država od njenog nastanka, sa ciljem da se proizvod tog genocidalnog nasilja očuva. 

Sličnu funkciju služi i očuvanje mentalnih granica. “Strane ideje”, kao i interakcije sa pripadnicima “neprijateljskih naroda” predstavljaju konstantnu opasnost po ideološki osnov nacionalne države u umu nacionalnog subjekta – jer on tako može da razvije objektivnije razumevanje istorije, odnosno politike i stanja u društvu; ili se, u najmanju ruku, u njemu mogu razviti tako radikalne ideje poput toga da su pripadnici omraženih naroda takođe ljudi, i da je mirna koegzistencija sa njima nešto što je sasvim moguće. Nacionalna država s toga ima fundamentalan interes u održavanju i pothranjivanju jednog intelektualnog parohijalizma. Nacionalna nauka, nacionalna kultura i nacionalna umetnost postaju dominantne i jedine promovisane u društvu; bilo kakav kosmpolitizam u tim sferama, ili dopuštanje pogleda sa strane na stanje unutar države su nedopustivi. To naravno dovodi do jednog opšteg zaglupljivanja populacije, kao i potpune duhovne banalizacije naroda, do te mere da se kreira plodno tlo za potpuno idiotske ideje – najvidljivje u raznim pseudoistorijama koje zamišljaju jednu neviđenu slavu dominantnog naroda u davnoj prošlosti; prošlosti koja nikada nije postojala, i u koju može poverovati samo kompletni idiot; a kompletni idiotu su upravo ono što se tim procesima kulturnog incesta i sistematičnog zaglupljivanja kreira.