Pismo zapadnoj levici iz Kijeva

ukrajina

Ja ispisujem ove redove u Kijevu, dok napolju traje artiljerijski napad.

Do poslednjeg trenutka, ja sam se nadao da ruske trupe neće pokrenuti potpunu invaziju. Sada, mogu samo da se zahvalim onima koji su procureli tu informaciju ranije.

Juče sam proveo pola dana razmišljajući da li bih trebao da se pridružim jedinici teritorijalne odbrane ili ne. Tokom noći koja je usledila, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski je potpisao naredbu o potpunoj mobilizaciji, a ruske trupe su ušle i pripremile se da okruže Kijev, što je donelo odluku umesto mene.

Ali pre zauzimanja moje pozicije, ja bih želeo da iskažem zapadnoj levici ono što ja mislim o njenoj reakciji na rusku agresiju protiv Ukrajine.

Pre svega, zahvalan sam onim levičarima koji sada protestuju ispred ruskih ambasada – čak i onima kojima je trebalo vremena da shvate da je Rusija agresor u ovom konfliktu.

Zahvalan sam političarima koji podržavaju stavljanje pritiska na Rusiju da zaustavi invaziju i povuče svoje jedinice.

I zahvalan sam delegaciji britanskih i velških parlamentaraca, sindikalaca i aktivista koji su došli da nas podrže i saslušaju u danima koji su predstojali Ruskoj invaziji.

Takođe sam zahvalan Kampanji solidarnosti sa Ukrajinom iz Velike Britanije, za svu njihovu pomoć ovih godina.

Ovaj članak je upućen pre svega onom drugom segmentu zapadne levice. Oni koji su umislili “NATO agresiju u Ukrajini,” i koji ne mogu da vide rusku agresiju – poput ogranka Demokratskih Socijalista Amerike (DSA) u Nju Orleansu.

Ili DSA Međunarodni Komitet, koji je izdao sramotnu izjavu u kojoj nisu rekli nijednu kritičku reč protiv Rusije (veoma sam tahvalan američkom profesoru i aktivisti Denu la Bocu, kao i drugima koji su napisali kritiku ove izjave).

Ili onima koji su kritikovali Ukrajinu za to što neadekvatno implementira dogovor u Minsku, a u isto vreme su ćutali o njegovom kršenju od strane Rusije ili takozvanih “Narodnih republika.”

Ili onima koji su preuveličavali uticaj ekstremne desnice u Ukrajini, ali nisu primetili ekstremnu desnicu u “Narodnim republikama” i izbegavali da kritikuju Putinovu konzervativnu, nacionalističku i autoritarnu politiku. Deo odgovornosti za ono što se događa je i na vama.

Ovo je deo šireg fenomena u zapadnom “anti-ratnom” pokretu, koji se obično naziva “kampizam” od strane njegovih kritičara na levici. Britansko-sirijska autorka i aktivistkinja Lejla Al-Šami mu je nadenula još eksplicitniji naziv: “anti-imperijalizam budala.” Zaista trebate pročitati njen neverovatan esej iz 2018. ukoliko već niste. Ponoviću ovde samo njegovu centralnu tezu: aktivnosti velikog dela zapadne “anti-ratne” levice vezane za rat u Siriji nisu imale nikakve veze sa zaustavljanjem rata. Jedino su se protivili zapadnom mešanju, dok su u isto vreme ignorisali, ili čak podržavali, umešanost Rusije i Irana, a da ne govorimo o njihovom stavu prema “legitimno izabranom” Asadovom režimu u Siriji.

“Dobar deo anti-ratnih organizacija su opravdale svoje ćutanje po pitanju ruskih i iranskih intervencija argumentima da “je glavni neprijatelj kod kuće,” – pisala je Al-Šami – “Ovo im daje izgovor da ne sprovode bilo kakvu realnu analizu odnosa moći da bi odredili ko su zapravo glavni akteri koji u stvari kreiraju sukob.”

Nažalost, videli smo već isti ideološki kliše kako se ponavlja i na primeru Ukrajine. Čak i nakon što je Rusija prepoznala nezavisnost “Narodnih republika” početkom ove sedmice, Branko Marčetić, pisac za američki levičarski časopis Jakobin, je napisao članak koji je gotovo u potpunosti posvećen kritici SAD-a. A kada su u pitanju Putinova dela, on je samo spomenuo da je ruski vođa “pokazao ne baš benigne ambicije.” Zaista?

Ja nisam neki fan NATO-a. Znam da je nakon kraja Hladnog rata taj blok izgubio svoju odbrambenu funkciju i da je vodio agresivnu politiku. Znam da je širenje NATO-a na istok podrivalo nastojanja ka nuklearnom razoružanju i kreiranju sistema zajedničke bezbednosti. NATO je pokušao da skrajne ulogu Ujedinjenih nacija i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, i da ih diskredituje kao “neefikasne organizacije.” Ali mi ne možemo da se vratimo u prošlost, i moramo da se orijentišemo po trenutnim okolnostima kada tražimo izlaz iz ove situacije.

Koliko puta je zapadna levica spomenula neformalna obećanja SAD-a data nekadašnjem ruskom predsedniku, Mihailu Gorbačevu, u vezi NATO-a (da se neće širiti “ni inču na istok”), a koliko puta je ona spomenula Budimpeštanski memorandum iz 1994. koji garantuje ukrajinsku suverenost? Koliko često je zapadna levica podržavala “legitimne bezbednosne zabrinutosti” Rusije, države koja poseduje drugi najveći nuklearni arsenal na planeti? A koliko često se ona osvrnula na bezbednosne zabrinutosti Ukrajine, države koja je morala da proda svoje nuklearno oružje, pod pritiskom SAD-a i Rusije, u zamenu komad papira (Budimpeštanski memorandum) koji je Putin vrlo jasno pogazio 2014? Da li je ikad palo na pamet levim kritičarima NATO-a da je Ukrajina glavna žrtva promena koje su nastale kao rezultat širenja NATO-a?

Iznova i iznova, zapadna levica je odgovarala na kritiku Rusije tako što bi spominjala američku agresiju protiv Avganistana, Iraka i drugih država. Naravno, ove države bi trebale biti dovedene u diskusiju – ali na koji način tačno?

Argument levice bi trebao da bude da, 2003, ostale države nisu stavile dovoljno pritiska na SAD po pitanju Iraka. A ne da je neophodno stavljati manje pritiska na Rusiju po pitanju Ukrajine danas.

Očita greška

Zamislite za trenutak da se, 2003, dok je SAD pripremala invaziju Iraka, Rusija ponašala na način na koji se SAD ponaša prethodnih sedmica: sa pretnjama eskalacije.

A sad zamislite šta bi ruska levica radila u toj situaciji, prema dogmi da je “glavni neprijatelj uvek u našoj kući”.” Da li bi kritikovala rusku vladu za ovu “eskalaciju,” govoreći da ona ne bi trebala da “podriva među-imperijalističke kontradikcije”? Vrlo je očigledno svima da bi takvo ponašanje bilo greška u tom slučaju. Zbog čega to nije očigledno u slučaju agresije na Ukrajinu?

U jednom drugom članku iz Jakobina sa početka ovog meseca, Marčetić je otišao čak toliko daleko da kaže da je Taker Karlson iz Foks Njuza, “u potpunosti u pravu” kad je u pitanju “ukrajinska kriza.” Ono što je Karlson uradio je bilo da preispita “stratešku vrednost Ukrajine Sjedinjenim Američkim Državama.” Čak je i Tarik Ali u časopisu ‘New Left Review’ sa odobravanjem citirao kalkulacije nemačkog admirala Kej-Aćim Šonbaha, koji je rekao da bi davanje Putinu “poštovanja” po pitanju Ukrajine “nas koštalo malo, ako uopšte,” s obzirom da bi Rusija mogla biti koristan saveznik protiv Kine. Da li su ti ljudi ozbiljni? Kad bi SAD i Rusija došle do nekakvog dogovora i započeli novi Hladni rat protiv Kine kao saveznici, da li bi to zaista bilo ono što mi želimo?

Reforma Ujedinjenih nacija

Ja nisam veliki fan liberalnog internacionalizma. Socijalisti bi trebali da budu kritični prema njemu. Međutim, ovo ne znači da mi moramo da podržavamo podelu na “interesne sfere” između različitih imperijalističkih država. Umesto da traži novi balans između dva imperijalizma, levica bi trebala da se bori za demokratizaciju međunarodnog bezbednosnog poretka. Potrebna nam je globalna politika i globalni sistem međunarodne bezbednosti. Mi već imamo ovo drugo: to su Ujedinjene nacije. I da, one imaju gomilu nedostataka, i često su meta dosta opravdanih kritika. Ali moguće je nešto kritikovati ili sa ciljem da se odbaci ili sa ciljem da se poboljša. U slučaju UN, ja mislim da nam je potrebno ovo drugo. Potrebna nam je levičarska vizija reforme i demokratizacije UN.

Naravno, ovo ne znači da bi levica trebala da podržava sve odluke UN-a. Ali generalna podrška ulozi UN u razrešavanju naoružanih konflikata bi dozvolilo levici da umanji važnost vojno-političkih saveza i da smanji broj žrtava (u ranijem članku sam pisao o tome kako je mirovna misija UN mogla da pomogne da se razreši konflikt u Donbasu. Nažalost, ovo je sada izgubilo na svojoj važnosti.) Naposletku, nama su takođe neophodne Ujedinjene nacije da bismo rešili i klimatsku krizu, kao i druge globalne probleme. Nespremnost brojnih međunarodnih levičara da se pozivaju na UN je velika greška.

Nakon što su ruske trupe ušle u Ukrajinu, evropski urednik Jakobina, Dejvid Broder je pisao kako “levica ne bi smela da se na bilo koji način izvinjava za svoje protivljenje američkom vojnom odgovoru.” Ovo svakako nije bila Bajdenova namera, kako je on i rekao u više prilika. Ali velik deo zapadne levice bi trebao iskreno da prizna da su u potpunosti zajebali pri formiranju svojeg odgovora na “Ukrajinsku krizu.”

Moja perspektiva

Završiću ovaj tekst sa kratkim osvrtom na sebe i na moju perspektivu.

Tokom prethodnih pet godina, rat u Donbasu je bio glavni problem koji je delio ukrajinsku levicu. Svako od nas je imao svoju sopstvenu poziciju, nastalu pod uticajem ličnog iskustva i drugih faktora. S toga, drugi ukrajinski levičari bi drugačije napisali ovaj članak.

Ja sam rođen u Donbasu, ali u porodici koja govori ukrajinski i koja je nacionalistički orijentisana. Moj otac je postao deo ekstremne desnice 1990-ih, nakon što je svedočio kako ukrajinska ekonomija propada dok se vođstvo nekadašnje Komunističke partije bogati – isti ljudi protiv kojih se borio još od 80-ih. Naravno, on je bio veoma anti-ruski orijentisan, ali i veoma anti-američki takođe. Još uvek pamtim šta je rekao 11. septembra 2001. Dok je gledao na TV-u kako Kule bliznakinje padaju, on je rekao da su oni koji su odgovorni za to “heroji” (on to ne misli više – sada veruje da su Amerikanci sami srušili Kule bliznakinje)

Kad je rat počeo u Donbasu 2014. godine, moj otac se priključio Aidar bataljonu kao dobrovoljac, dok je moja majka izbegla iz Luhanska, a moji baba i deda su ostali u svom selul koje je palo pod kontrolu “Luhanske Narodne Rebulike.” Moj deda se protivio euromajdanskoj revoluciji. On podržava Putina, koji, kako on kaže, je “zaveo red u Rusiji.” Bez obzira na sve to, mi pokušavamo da i dalje ostajemo u kontaktu (mada izbegavamo da pričamo o politici) i da pomažemo jedni drugima. Ja pokušavam da imam empatije prema njima. Naposletku, moji deda i baba su proveli čitave svoje živote radeći na kolektivnoj farmi. Moj otac je bio radnik na građevini. Život im nije bio lak.

Događaji koji su se desili 2014. godine – revolucija praćena ratom – su me gurnuli u suprotnom pravcu u odnosu na to gde su gurnuli većinu drugih građana Ukrajine. Rat je ubio nacionalizam u meni i pogurao me ulevo. Ja želim da se borim za bolju budućnost za čitavo čovečanstvo, a ne za naciju. Moji roditelji, sa svojom post-sovjetskom traumom, ne razumeju moje socijalističke stavove. Moj otac sa nadmenošću gleda na moj “pacifizam,” i mi smo imali dosta neprijatan razgovor nakon što sam otišao na anti-fašistički protest sa transparentom koji poziva na rasformiranje ultra-desničarskog Azov bataljona.

Kada je Vladimir Zelenski postao predsednik Ukrajine na proleće 2019, ja sam se nadao da će ovo sprečiti katastrofu koja se trenutno dešava. Naposletku, teško je demonizovati predsednika koji govori ruski, koji je pobedio sa programom zagovaranja za mir u Donbasu, i čije su šale bile popularne i među Ukrajincima i među Rusima. Nažalost, pogrešio sam. Iako je pobeda Zelenskog promenila stavove brojnih Rusa prema Ukrajini, ovo nije sprečilo rat.

Poslednjih godina, ja sam pisao o mirovnom procesu i o civilnim žrtvama sa obe strane rata u Donbasu. Pokušavao sam da promovišem dijalog. Ali ovo se sve sada raspalo. Neće biti kompromisa. Putin može da planira šta god želi, ali čak i kad bi Rusija zauzela Kijev i postavila svoju okupacionu vladu, mi ćemo joj se protiviti. Borba će trajati sve dok Rusija ne izađe iz Ukrajine i dok ne plati za sve žrtve i svo razaranje.

S toga, moje poslednje reči su usmerene ruskom narodu: požurite i srušite Putinov režim. To je u vašem interesu, koliko i u našem.

Autor: Taras Bilous
Prevod: Infoteka CK13
Izvor: https://commons.com.ua/uk/letter-western-left-kyiv/