Glasilo06. Apr '17.

Tagovi

Deset godina CK13

Podatak da CK13 obeležava deset godina postojanja deluje mi potpuno neverovatno. Ali ne stoga što CK13 iz nekog razloga ne bi bio sposoban da opstane celu deceniju, ili što nije ni trebao da traje toliko dugo; ne, reč je zapravo o nečemu drugom. Naime, sjajno je to da je nešto, u čijem sam osnivanju i sam učestvovao, uspelo da stvarno potraje deset godina. Otuda doživljavam sam taj podatak kao uspeh, delimično i svoj lični. A ono što taj uspeh posebno čini velikim jeste okolnost da je centar kakav je CK13 uspeo da opstane u jednoj takvoj sredini, koja je kao stvorena da ubije svaku inicijativu i koja svakom entuzijazmu pristupa makar sa nepoverenjem i potcenjivanjem, ako ne već otvoreno neprijateljski. Ipak, u vesti da Crna kuća slavi deset godina rada naročito me je zapanjila prosta činjenica da je od „onda“ do „sada“ prošla cela decenija. A imam utisak kao da je bilo juče…

Jer kao da je juče bilo kada smo se sastajali u prostorijama kuda.org da prodiskutujemo projektni predlog (iz kojeg se razvio CK13 kakav danas znamo) ili sedeli na brojnim pripremnim sastancima; kao da je juče bilo kada smo postavljali binu, farbali prozore i vrata, krečili zidove i nervirali se zbog hiljadu sitnica koje su nedostajale ili bile pogrešno urađene; kao da je juče bilo ono neobično svečano otvaranje (i prateća nestašica piva), pa prva svirka, diskusija i filmsko veče. Kao da smo juče pozivali nepoverljive susede u posetu, učestvovali na lokalnom fudbalskom turniru, ili sedeli na plenumima, prolazili kroz stavke budžeta, delili zaduženja među sobom i sebe delili na radne grupe, objašnjavali sebi i drugima ko smo i šta nameravamo da postignemo.

Kao zlopamtilu posebno su mi u sećanju ostale, naravno, svađe i sukobi: oko higijene u toaletima i preuzetih, a neispunjenih zadataka, oko bezbroj besmislenih propusta i katastrofalnog vođenja šanka, povodom pristupa Backstage-u ili ponekad neuračunljivog ponašanja ne samo posetilaca, već i samog osoblja. I atmosfera nekakvog podozrenja koja je postojala od samog početka i koja se, kako je vreme prolazilo, sve više pretvarala u međusobno nepoverenje. I brojna razočaranja, nezadovoljstva, frustracije i stresne situacije u toku prve dve godine života CK13, dakle, dok sam lično bio nekakav aktivni učesnik ovog eksperimenta (a o vremenu nakon toga neka govore drugi akteri). Ali nije sve bilo samo loše. Ipak, negativne strane obavezno spominjem, da ne bi izgledalo – kako je to već slučaj prigodom raznih jubileja, kada se prisećamo „dobrih, starih vremena“ – da je sve bilo idealno.

Jer ništa nije bilo idealno, ni prostor, ni ljudi u prostoru, ni polazne pozicije za rad, ali je ipak većina onoga što se odigravalo u tih 6-7 meseci pred otvaranje i prvih godinu ili dve dana rada CK13 zaista bila jedna odlična priča. Pamtim sjajnu energiju i entuzijazam koji su nas vozili i motivaciju da se uradi nešto novo i drugačije u jednoj takvoj močvarnoj sredini kakva je Novi Sad bio (i ostao). Do tada smo i mi spadali u one koji su želeli da izvedu nekakvu promenu na bolje, radi sebe i društva oko sebe, ali koji nikada nisu imali priliku za to. Nama se, međutim, ta prilika pružila! Jer sve o čemu smo u potaji ili otvoreno maštali, mogli smo „odjednom“ da počnemo da sprovodimo u delo. Imali smo prostor, minimalne uslove za rad – novac, istinu govoreći, nikad nismo imali, ali nema veze – i svu slobodu da radimo šta hoćemo, kako i kada hoćemo! Da organizujemo svirke omiljenih bendova, razgovore na teme koje su nas zanimale, projekcije filmova koje smo mi smatrali važnim, da realizujemo istraživanja koja smo mi tematski određivali, da postanemo R’n’R zvezde ili DJ-evi, da pravimo sopstvene filmove, slikamo, heklamo, igramo, kuvamo, osnujemo svoju političku školu ili alternativni univerzitet; mogli smo šta god smo hteli! Da napravimo od toga sebi radna mesta i da se pri tome dobro zabavljamo! Ima li šta bolje od toga? Bila je to zaista neverovatna, jedinstvena prilika koja se ljudima, pogotovo takvima kao što smo mi, retko pruža! Imali smo – konačno! – mogućnost da izvršimo jednu vrstu ne kulturne, nego upravo političke intervencije u gradu, a i šire: da okupimo sve ono što je, po našem mišljenju, bilo dobro, vredno pažnje, inventivno, pametno i zanimljivo, ali i politički subverzivno i provokativno, a istovremeno (vrlo često) marginalizovano, gurnuto u očaj, izolaciju ili unutrašnju emigraciju, razbijeno i nepovezano, i da povezivanjem svih i svega iz toga nastane jedan od centara kontramoći, neke buduće mreže iz koje bi se mogao organizovati opšti napad na Mordor koji nas je okruživao i polako davio. Jer bila je to jedna sredina u kojoj je delovanje gotovo svih aktera na javnoj sceni i tada bilo zasnovano na principu međuljuđa, cinizma i neofeudalnog, klijentelističkog umrežavanja. Oh, kako smo samo strasno prezirali sve to! Svima njima nameravali smo da se suprotstavimo svojim primerom, da pokažemo najširem krugu ljudi da je nešto drugačije moguće, da su drugačije zasnovani međuljudski i radni odnosi zaista mogući i da ih motivišemo, ne nužno sa ciljem da nam se priključe – jer nismo bili partija u potrazi za masovnim članstvom – nego da se i sami oprobaju u nečemu sličnom, na neki sličan način i da tako i sami postanu deo već spomenute mreže kontramoći. Da me neko pita da li smo hteli revoluciju, rekao bih da je revolucija bila samo prva stavka na listi naših zahteva. Jer mi smo hteli mnogo više od toga!

Upravo je zbog toga jedna od mojih prvih asocijacija na CK13 (kao prostor ili vreme provedeno u njemu) mesto prvog pokušaja realizacije utopije. A to je pretpostavljam i osnovni razlog moje snažne emotivne vezanosti za njega. Jer iskustvo sa i u CK jeste bilo vrlo inspirativno, pošto mi je pokazalo da su alternative moguće kad se ljudi udruže! Koliko smo mi od te alternative realno ostvarili za tako kratko vreme i da li je moglo više u tim okolnostima i sa tom grupom ljudi, to sve, u krajnjoj liniji, ne igra neku ulogu. Jer nema sumnje da je moglo i više i bolje i dalje. Ali pouka je upravo ta, da je drugačije takođe moguće, upravo da je i (ne)moguće moguće!. Drugim rečima, da sveopšti cinizam i klanovsko-partijsko-klijentelističko ludilo, gaženje po leševima, laktanje i podmetanje nogu kao konvencionalni modus operandi, ulagivanje i ulizivanje, grljenje, bratimljenje i lajkovanje iz straha i predostrožnosti, i svi drugi užasi koje nam tamna strana Sile nameće kao obrazac koji nema alternativu, ipak, nisu neizbežni. Zato i shvatam CK13 kao moj prvi pokušaj prelaska iz – nazovimo to tako – carstva nužnosti u carstvo slobode na jednom mikro nivou. Nekom drugom je u ličnom imaginarijumu CK možda bio nešto drugo, meni je međutim upravo to.

I taj naš drajv iz CK13 lično sam vozio i razvijao i dalje, i nakon konačnog odlaska iz Centra, dakle, u drugim organizacijama, na drugim nivoima i u drugim mrežama. I polazeći od njega tražio ljude koji su slično mislili i sa kojima bi se entuzijazam mogao deliti i reprodukovati na obostrano zadovoljstvo. Nekada su rezultati toga bili bolji, nekad lošiji, ali koncept je ostao isti.

Stoga Crna kuća za mene predstavlja zaista mesto učenja i žive inspiracije (a ne samo neki mrtvi spomenik t.j. mesto sećanja). Jer upravo se u CK13 po prvi put počelo saznavati i raditi nešto drugačije i ovladavalo se nekim veštinama za koje tada nisam ni znao da postoje. Sve do tada je bilo površno teorijsko znanje i palamuđenje sa pivom u ruci. Tek u CK13 počinjem(o) da se bavim(o) pravim izazovima, od kojih su nam brojni bili ili u nedovoljnoj meri poznati, ili im nismo pridavali pažnju. I koji nam okupiraju pažnju sve do danas! Jer pitanje kako se radi (odnosno ne radi) sa i među ljudima u jednoj nehijerarhijskoj strukturi, kako treba (a kako ne treba) međusobno komunicirati, kako se u grupi diskutuje, donose i sprovode odluke… – o svemu tome i mnogim drugim temama smo bili izvrsno informisani, ali smo tek trebali da ih savladamo u praksi. I još uvek pokušavamo da ih savladamo! Tada smo radili doslovno na vrhovima znanja, onako kako je ko znao, polazeći od sopstvene intuicije ili vrlo tankog pređašnjeg iskustva, i postigli smo dobre rezultate, iako smo naravno i često grešili, upadali u konflikte i ponavljali se, pri čemu se mnogi levičar i glasni izvikivač parola među nama razotkrio kao nesposobnjaković, autoritarac, sociopata, državni činovnik koji je samo u potrazi za nameštenjem ili, jednostavno, budala. Ali, takav je to proces i meni je lično bio od neprocenjive koristi za sav kasniji angažman, uključujući i aktuelni eksperiment u kojem učestvujem.

Osim toga, CK13 je bio i mesto susreta i povezivanja sa stotinama zanimljivih likova sa sve četiri strane sveta. Tu su mnogi od nas imali priliku po prvi put ne samo da slušaju i lično upoznaju neke od svojih omiljenih bendova, nego da se susretnu i sa mnogobrojnim interesantnim akterima lokalne, regionalne i evropske političke, umetničke, aktivističke i kakve sve ne scene, da se povežu sa mnogima od njih, da razmene iskustva i nauče nešto jedni od drugih, da se međusobno inspirišu, razviju nove ideje i koncepte, zajednički rade i zajednički da se zajebavaju, da proputuju ne samo pola ovog kontinenta nego da stignu da posete i druge delove sveta, pa čak i da sa nekima od njih i žive nakon svih ovih godina. Ja sam konkretno u CK13 ili zahvaljujući angažmanu u CK13 upoznao sve one ljude sa kojima i danas živim i vodim zajedničku borbu. Pa treba li više od toga?

Zato na posletku, ako već treba nečim da zaključim, osim onim neizbežnim, ali svejedno iskrenim zapažanjem da mi je superdrago što sam bio deo cele te priče, zaključio bih tezom da CK13 – i to nije nikakvo preterivanje – za neke od nas, a za mene lično bez svake sumnje, zaista ima istorijski značaj. Drugim rečima, da je natpis sa table na ulazu, što se mene tiče, definitivno odavno prešao iz konjunktiva u indikativ.

IMG_20170406_150130

 

Petar Atanacković

Podeli na:

facebook twitter